Имаш цигар?

Што не купим?

Оклен кукавче! Видиш ли пошто су? Купим кад имам коју марку.

Да престанем? Не се*и, само ме то држи у животу.

Е хвала ти царе! Имам ватре, не треба.

Шта радим? Стучем покоју дневницу кад буде и тако. Сад слабо, овај вирус све затворио. А не могу ни радити пуно. Не ради ми се! Остарило се. Имам 46 година све ме боли…леђа, ноге, руке. Имам и притиска мало.

Био сам у рату 4 године. Дијете био 1992. Дигли нас у у јуну те године у војску. Прва генерација ВСР.

Мислиш да те зајебавам?

Не само мене, него све, осим оних који су утекли. То је тако тад било. Из школе у рат. Мало обуке и на фронт.

Чуј има ли страха?

Ко каже да нема, или лаже или је луд. Али већина се навикне. Постане рутина. Опасност у нека доба сматраш редовном појавом. Понеко загине, и то постаје нормално. Мало жалимо, а онда се навикнемо. Сјећам се прије рата, умре баба од деведесет година…трагедија. Не пали се телевизија годину дана. Тек после четереснице идеш гледат утакмице у комшилук, да ти ко не приговори да ниси ожалио бабу довољно и одистински.

Иза рата ни смрт није страшна. Данас људи скоро и не плачу. Прије…кривљавина до небеса. А кад се грување завршило, рат није стао. Куд ћу сад у пи*ку материну. Ћаћа ти говори да би нешто требао привређиват, мајка ти кришом да који динар који обавезно пропијеш или прокоцкаш на апаратима. Вазда иста прича, и у кући и у кафани и у граду..и осјећај да су те зајебали. Одем на море…

Не да се купам, глупане него да што зарадим, а радити не знам ништа…осим аргатовати. Излијевамо неку плочу, киша пада, али се не смије прекидат. Мокар до голе коже, на мјешалици…једна лопата цемента, три пијеска. Дрхтавица ме нека ухватила а мислима се враћам у ратно вријеме. Замишљам сцену. БеГе…

БеГе ?

Борбена готовост, глупане.

На стражи сам, лије ко из кабла, хвата ме дрхтавица, лед окупио. Дође смјена. Улазим у бараку, пресвлачим се. Дими из мене. Ватра у шпорету грије, а на плочи пуна шерпа топлог чаја од свих трава. Неко испржио уштипке а има и “бунтекух сира”. Милина и идила! Данас “бунтекуха” има купит у Маркету. Праве фенси салате од њега. Од неких доба смо гађали коњеводца с њиме кад нам га достави за оброк. Док о томе мислим, некако ми лакше и на оној мјешалици, некако ме и дрхтавица прође. Није рат најгори, док га се са носталгијом сјећаш и док лакше проводиш мирнодопске недаће мислећи о њему. Или је то можда овај ПТСП што о њему причају по новинама и на телевизији.

У ствари и не причају пуно, мало нас је остало коме су дали дијагнозу Пострауматски ратни поремећај. Дигли руке на себе или умрли од ракчине.

Дајеш ми цијелу кутију! Хвала царе! Опрости ако сам те сморио.

Аутор: Раде Ликић