Јасеновац је жижна тачка страдања Срба јер је политика Независне државе Хрватске (НДХ) била потпуно уништење Срба, Рома и Јевреја. То су биле групе осуђене на уништење према званичној политици усташке државе, која је створила посебне органе и део тог система били су логори Јасеновац. Прво Госпић са подручним логорима Јадовно и на острву Пагу, а касније, као наследник госпићког логора смрти, јер су тамо одвођени људи искључиво да би били убијени, успостављен је први логор у оквиру система Јасеновац, чија је првобитна намера била уништење заточеника, уз радну функцију.

Поручио је то у интервју за "Глас Српске" угледни српски историчар Милан Кољанин, који је добар дио живота посветио изучавању Другог свјетског рата и мрачне историје НДХ, наглашавајући да и данас, након осам деценија од пробоја јасеновачких логораша нема мјеста забораву стратишта и злочина, али има за још боље уважавање научне историографије и улагања у људе и пројекте који ће се бавити и питањима Јасеновца и страдања у НДХ и Другом свјетском рату.

Усташке снаге из Јасеновца, подсјећа, нису уништавале заточенике само у Јасеновцу, него и у ближој и даљој околини.

- Убијали су српско становништво где год су могли да нађу некога. То је био ужасан систем масовног уништења који је спровођен у самом логору, али и у близини. Јасеновац треба гледати као симбол и место највећег страдања, али никад не треба изгубити из вида да је цела територија НДХ, прије свега српски етнички простори, била поприште масовних злочина и масовног страдања. Ту пре свега мислим на масовна стратишта као што су Гаравице код Бихаћа и низ других. Нека су имала изузетно симболични значај, као што је стратиште у Глинској православној цркви, где су била два велика покоља Срба 1941, да би после тога и црква била срушена. Тако да нису само физички уништавани српски животи, него и српска духовна и културна баштина. Потпуно је требало уништити српски народ и све његове симболе. Због тога је забрањивано српско име, српско писмо - ћирилица, српски календар, а све српске установе су биле укинуте, а као најважнија је Српска православна црква, која је симбол српског идентитета. Све то треба имати у виду када се говори о Јасеновцу и поводом Јасеновца. Где год су могле усташке снаге су убијале Србе до последњих дана, до почетка маја. Последњи масовни злочин је управо био у логору Јасеновац, јер је уочи пробоја уништена велика група прво женских заточеника, па и мушких, а преосталих, око 1.000, одлучило је 21. априла 1945. да ако гину, погину у борби. И следећег дана је уследио организован пробој јасеновачких заточеника захваљујући којем је њих 104 успело да сачува живот. А сви остали, и то је тај највећи злочин на крају рата, су убијени од стране команде логора. Сам логор Јасеновац је после тог пробоја био напуштен. Другог дана маја 1945. су српске јединице ушле у разрушени Јасеновац, препун лешева и рушевина, јер су усташе минирале постројења - казао нам је Кољанин.

ГЛАС: Ви сте добар дио живота посветили изучавању Другог свјетског рата и мрачне историје НДХ, чији је дио систем логора Јасеновац, међу којима је и стратиште Доња Градина. Због чега? Шта Вас је одвело у том правцу?

КОЉАНИН: Низ околности, али и оно што је био предмет рада Института за савремену историју - велики југословенски пројекат о Југословенима у свим логорима у Југославији и ван земље. И мој институт је био координатор тог пројекта и мени је задатак био логор Сајмиште у Земуну. Том истраживању сам посветио седам година, али та тема је увела у проблематику страдања у Другом светском рату. Тај логор је важан како за страдања Срба из окупиране Србије тако и из НДХ. Већина заточеника који су стигли у логор на Београдском сајмишту је потицала са територије НДХ. То су углавном били Срби, цивили који су ухапшени и доведени, између осталог, и у Јасеновац, а многи који су стигли у Јасеновац су упућени у логор Сајмиште, а одатле и у друге немачке логоре. Испоставило се да број заточеника који је потребан Немцима за ратну привреду који су били у логорима и затворима у Србији није био довољан, тако да је закључен уговор о преузимању заточеника из усташких логора, односно из Јасеновца са својим највећим логором Старом Градишком. Већ од маја 1942, када су одвођене последње групе јеврејских заточеника у смрт, почеле су да стижу групе из усташких логора Јасеновац и Стара Градишка, одакле и у логор у Норвешкој. Та година је била година највећег страдања и дотока заточеника из Јасеновца и највећег страдања у логору Сајмиште, тако да скоро трећина која је стигла ту није даље ни отишла, јер су страдали од болести, тортуре, глади. То је било и време њемачко-хрватске војне операције на Козари. Јун, јул и август су били месеци великог страдања на Сајмишту и то махом логораша из Јасеновца. Постоје ту и неки породични разлози који су ме везивали за ову тему.

ГЛАС: Одакле потиче највише чињеница о Јасеновцу? Из документације или свједочења преживјелих логораша?

КОЉАНИН: Још у рату је формирана комисија за ратне злочине, постојале су комисије у појединим републикама, такозване земаљске комисије и заиста су почеле да раде, прикупљале су документа и изјаве преживјелих. То је био главни извор, али нажалост те комисије су престале да раде већ 1947. године, мада су прикупиле велики материјал, али то је требало наставити и систематски истражити цели простор Јасеновца и највећег стратишта, а то је Доња Градина. То су огромна поља смрти где је највећи број заточеника страдао. Нису извршена форензичка испитивања простора, али прикупљена документа комисија и изјаве су за нас примарни извори. Ту треба поменути и рад пуковника Антуна Милетића из средине осамдесетих година који је прикупио и објавио четири тома докумената који се односе на логор Јасеновац.

ГЛАС: Можете ли уопште издвојити детаљ, слику, податак, изјаву која је на Вас и као човјека и историчара оставила најјачи утисак и у којој се заправо може сажети сво зло које је харало тим комплексом логора, гдје није било нимало милости ни за бебе ни за дјецу?

КОЉАНИН: Тешко је издвојити. Иза сваког броја стоје људи и судбине, али ако бих морао да издвојим нешто што је за мене најпотресније, то је свакако страдало дете. И то масовно страдање, прво одвајање деце од мајке, а потом и њихово убијање. Она су масовно убијана и са родитељима и после одвајања од њих, а у вези са тим је, опет, и највећа хуманитарна акција спасавања деце Дијане Будисављевић и та нада и спас који је стигао до хиљаде њих, пре свега захваљујући њој и другим људима.

ГЛАС: Колико данас, као нација, знамо о том, како га неки зову, паклу на земљи? Страхоте су годинама, чује се, гуране под тепих. Колико је то допринијело забораву, односно умањењу страдања Срба, Јевреја и Рома током тих 1.337 дана, колико је постојао злогласни Јасеновац?

КОЉАНИН: Није истина да је то баш толико гурано под тепих. О Јасеновцу и страдању у том логору постоји богата литература, али мање научних радова. Покојни Јован Миљковић, који је био на челу Спомен-подручја Јасеновац, у једној књизи пописао је све публикације и изворе који се односе на Јасеновац. Ипак, хоћу да кажем да није довољно присутна тема Јасеновца у јавности, као ни других страдања. Политика сећања се везује, и тако и треба, за Јасеновац, али ту је низ мањих стратишта. Сада се далеко више говори о страдањима на Дрини. То су били просто заборављени злочини, за њих су знали они који су били погођени њима, али има доста таквих места. Јасеновац треба да има снагу главног симбола страдања, али треба знати и за друга стратишта која су у вези са одређеним срединама. Треба неговати и културу сећања у свом крају, уз помињање Јасеновца и његову симболику.

ГЛАС: Спорови о броју жртва логора Јасеновац до данас нису окончани. Земаљска комисија Хрватске, основана 1945. године, констатовала је у извјештају да је број жртава од 500.000 до 600.000. Њемачки генерали из Другог свјетског рата давали су различите податке о броју убијених у НДХ, али заједничко им је то да сви помињу стотине хиљада страдалих. Међутим, касније су пласирали све мање бројеве.

КОЉАНИН: Срамота је што се деценијама није на томе системски радило, тако да се дочекао и тај попис становништва, односно жртава рата 1964. године, где је установљено да је мање од 600.000 људи страдало у целој Југославији, а одмах после рата је процењивано да је страдало више од милион. Знало се да су уништавана цела села, заједнице, породице. Истраживања су морала да буду и требало да буду обављена у послератном периоду, али смо дошли у ситуацију да се стално лицитира и на неки начин збуњује јавност изузетно различитим бројевима страдалих у Јасеновцу.

ГЛАС: Да ли сте сагласни са оцјенама, које износе и поједине Ваше колеге историчари, да политика има све већи утицај на историју, тумачење и писање? Колико је опасно играти се бројевима у историји, а посебно када је ријеч о темама као што су Јасеновац, НДХ?

КОЉАНИН: Дневна политика не би требало да користи ни злоупотребљава резултате историографије. Научна историографија је најмање у томе, а ради се о углавном о људима који имају политичке мотиве. То треба избећи.

ГЛАС: На једној од посљедњих заједничких сједница влада Србије и Српске усвојена је одлука о расписивању конкурса за изградњу меморијалних центара посвећених јасеновачким жртвама у Доњој Градини и Београду. Да ли ће и пројекти попут тих, када буду завршени, представљати својеврсне чуваре сјећања?

КОЉАНИН: Свакако, али постоје институције и вредне колеге који се баве тим питањима, прикупљају документацију и пишу о тој теми. Важне су и институције, али би у овим већ постојећим требало да буде анагажовано више људи и да се улаже и у њих и у пројекте. Битно је да се стално истражује, да се раде пројекти и да се унапреди рад постојећих институција. Знам да се о тим центрима већ неко време прича и жао ми је што то већ није и завршено.

Канонизација Степинца

ГЛАС: Једном сте на констатацију да папа Фрањо није прогласио Алојзија Степинца свецом и питање да ли се то може промијенити након њега рекли да сигурно може. С обзиром на оно што слиједи у Ватикану, да ли то очекујете?

КОЉАНИН: Тешко је рећи. Зависиће од самог папе и његовог става. Видјели смо да је досадашњи папа био против тога, сматрајући да су то нерашчишћена питања. С њим је та ствар стављена ад акта, а све ће зависити од политичке процене Ватикана и самог папе. Ако се буде наставила политика помирења и споразумевања коју је водио папа Фрањо, претпостављам да ово питање неће бити стављено на дневни ред, али све је питање и процене Ватикана да ли треба канонизовати Степинца или не.