У доба османлијске владавине јављају се примитивни облици поштанског саобраћаја, а поштари су били гласници, курири, татари и трговци кириџије. Татари (по Турцима који су живјели око Волге и Каме, познати као одлични јахачи коња) уживали су велика права и повластице: да одузимају коње, храну, пратњу, а свако им се морао склањати са пута.

Мензилхане су биле поштанске станице на растојању које одговара дану хода, у којима су татари (поштари-курири) замијењивали коње и мало се одмарали и јели. Станице су имале потребан број коња оседланих за јахање и осамарених натоварених коња.Такву мензилхану налазимо у Прачи и Мокром.

Заправо, Мокро је била прва станица на путу када се пролазило из Сарајева у правцу Вишеграда и Цариграда. Од Сарајева до Рогатице пут се преваљивао за 12 часова (један дан). Све до краја османлијске владавине није дошло до увођења модернијих саобраћајних средстава у поштанском саобраћају. Главни правац Сарајево - Цариград водио је преко подручја Пала, преко Романије према Вишеграду. Споредни правац водио је преко Требевића, испод Равне Планине, превоја Стамболчића, Подграба, Праче, Горажда и Пљеваља.

Товарни коњи били су осамарени нарочитим самарима на који су се могла товарити два сандука. У сандуке су се стављале вреће са писмима, затим кесе са новчаним пошиљкама. Једанпут седмично пошта је одлазила из Сарајева за Цариград. Пошта је била изложена честим нападима хајдука.

Један напад забиљежен је 1867. године на пошту која је ишла из Сарајева за Цариград преко Романије. Хајдуци су узели „три дењка новца који су за тапијске таксе узети и у Цариград послати“. Пет година касније, 1872. године, опет напад на Романији:

- Хајдуци запријетише смрћу пратњи поште, да се усуде макнути. Стадоше ножевима парати и сјећи конопце и кожнате вреће у којима су били новци и писма. Писма разбацаше а новце однесоше. Било је државних новаца 120.000 бијелих меџидија (480.000 круна).

Хајдуци су најчешће нападали пошту која је пролазила из Сарајева за Цариград, јер су знали да татари носе велике суме новца и драгоцјености који је сакупљен од данка и опљачкан од српске раје. У османлијско вријеме нису биле познате поштанске марке за писма, изузев пред њихов крај владавине на овим просторима.

- У другој поли јуна мјесеца 1844. године дође у Сарајево правилник за мурур-тескере (пасоше). Нијесу их морали имати они, који путују из једног мјеста у оквиру истог кадилука, него они који су морали ићи у други кадилук и у иностранство.

Пале некада/фото: Palelive.com

За српске новине 25 батина

Народ је у османлијско вријеме писма називао књигом. "Пошаљи ми лист књиге бијеле“ или "На кољену књигу накитио", или "Ова књига јест од двора мога“. Ако "књига" није била написана турским језиком (адреса), она је бацана у корпу. Странка је била присиљена да сама претура по тим пошиљкама, ако жели доћи до свога писма.

Српско становништво требало је да буде држано под звоном, без икаквих утицаја са стране. Тако 1851. године сусрећемо наређење потписано од Омер-Паше:

- Ко би се нашао да прими новине из каура (хришћанског иностранства, без обзира на правац) има се одмах у тешки оков метнути. Е па Паљани-Срби, изволите читати невјерничку штампу. Примање неких листова и часописа, као што су "Млада Србија“,“Видовдан“,“Глас народа“ из Србије било строго забрањено. Исто та забрана била је и за издања из Црне Горе и Аустро-Угарске.

Без обзира гдје се ова гласила нађу, у пртљагу, скривена у одјећи, поштанској пошиљци да се читају у каквој прилици или било гдје,предузимане су драконске казне против таквог лица, код ког је установљен тај прекршај. Преступника су одводили у посебну просторију: пресавију га преко греде и скину му шалваре и по голој стражњици ударе 25 батина. При сваком ударцу батинаши су викали: "Ишараћу ти задњицу за младу Србијицу!“ Мада, дешавало се и горе, типа вјешање за ноге и други облици сакаћења.

Телеграф или "гвоздено шћене“ почео је „лајати“ стидно, јер му је реп у Сарајеву, а глава у Стамболу. Основана је "телеграфана" која је постављала стубове и  пружила линије. Она је ишла најкраћим путем и то преко подручја Пала, преко Цариградске џаде, испод стијена Романије. У Рогатици је установљена телеграфска станица 1876. године, а први садржај поруке био је, а о чему би другом, о прикупљању десетине од раје. Тако је Османлијска царевина догоријевала у тихој гробници и "телеграфској жици“.

Долазак телеграфа

"Становништво је са чуђењем посматрало стране мајсторе који су постављали телеграфске стубове и развлачили жицу између стубова".

Зачуђујуће је силно опирање свему што је ново, културној тековини, новој техници, свему што нарушава постојеће стање. Увођење малог звонцета са малом дршком којим се у богатим кућама дозива послуга, Турци су дочекали „на нож“. Такав се газда подвргава "поспрди“, руглу,прозива се "ћафиром“,“каурином“,“влахом“ и другим сличним, незаслуженим погрдним називима.

Власник Србин је угичу (овну прваку или овци) о врат вјешао бронзу. То се није могло видјети нити чути у муслиманским стадима.

- Овог времена, 1843. су укинути поштански татари, па је  уведена Пошта, која је ишла редовно једанпут недјељно из Сарајева у Цариград, а исто тако долазила је једанпут седмично пошта из Цариграда у Сарајево. За пут у Цариград и назад, требало је 11 дана.

„Чуј и почуј народе...“

Прије нешто више од једног вијека, око 1860. године вијести до Пала стизале су брзином јахача, односно 40 дана од Цариграда. Међутим, данас, та брзина повећана је око тридесет милиона пута. Развојем технологије, повећавала се и брзина, али и квалитет и квантитет информација, као и начини и медији информисања.

Поштар је савремени гласник јер доставља пошту, телеграме, телефаксе, писма, вијести у њима. Међутим, он је у прошлости имао више назива: викар, телал, гласник, вјесник, извјештач, гласоноша, поклисар.

"Ако би био торбоноша, био мајци жив, ако би био бубњар, не би био жив" - ово је из разлога што се највећим економским падом неке породице сматрало ако јој имовина „оде на добош“, то јест, на тај начин буде оглашена на продају. Оно што се сада види или чује  као реклама или обавјештење на радију, телевизији, новинама, интернету, тај је посао у давна времена обављао телал, који је уз добош (добошар) саопштавао новости, продају, наређења општинских власти, жандармерије и слично.

На старој паљанској пијаци, код данашње ветеринарске станице, гласоноша је уз ударце у добош, умирио грађанство од гласног говора и привукао би тако пажњу на себе. Свој би говор започињао ријечима :“Чуј и почуј народе...“. Овакав начин обавјештавања био је једино могућ јер ниједно садашње техничко средство није било познато, а и ако би текст истакао на стуб, већински углавном неписмено или полуписмено становништво би таква обавјештења, због тог хендикепа, једноставно игнорисало.

"Чуј и почуј народе! Од данас се најстрожије забрањује бацање стрвине у корито ријеке Миљацке. Ко прекрши ову наредбу казниће се апсом!!! (Оглас прочитан на Палама 31. 07. 1909.)

Било је доста и шаљивих прогласа:

"Чуј и почуј народе!!! Ко је изгубио бика, нек отиђе у општину, тамо ће га наћи“

Или овакав један:

"Чуј и почуј народе!!! Ко је изгубио коња, нек пође у жандармерију, тамо ће га наћи!!!“

Према непоузданим сазнањима, прва пошта у Палама отворена је у згради Пилане власника Васа Тодоровића, послије Првог свјетског рата. Та зграда је опстала све до краја деведесетих година 20. вијека у Книнској улици. Тада је служила за становање стручних радника пилане. Једна просторија са чеоног дијела послужила је да се у њу смјести сто и столица за управника Илију Петровића, Паљанина и поштоношу Бартулу, који писма није разносио по селима. Пошта је у прво вријеме имала техничке уређаје: индуктивни телефон и телеграф. Телефони су углавном били индуктивни, па је спајање корисника вршила Пошта.

Соколари као сеоски поштари

Проблем недостављања писама по селима Пала нарастао је до те мјере да је "Соко", као друштвена организација, расправљао о томе. У Југословенској пошти Сарајево од 16.02.1933. године налазимо вијест: "Соколска чета Мокро преузела је да преноси, преко својих чланова, сваки дан пошту за Мокро, и то за све сељаке без обзира јесу ли чланови Сокола или не."

Пошта је, пред Други свјетски рат имала техничке уређаје, као што су телеграф и телефон, а струју су добијали од генератора из Пилане у непосредној близини. Кад је постављена инсталација за расвјету у становима бараке техничког особља, тада је и пошта добила струју из сопственог генератора, и тиме могућност за рад телефона и телеграфа била је повољнија.

Занимљиво је да према бројним изворима, да су за вријеме Турака, поштари носећи пошту из мјеста у мјесто ишли пјешке и да су  имали на једној нози привезано звонце. У својим мемоарима прота Матеја Ненадовић казује да је у Турској "онај који књиге (писма) носи, свеже на ногу прапорац, пак слободно около да иде, нико му на пут стати не смије и неће, и зове се саија“. Саија на арапском значи гласник, вјесник, књигоноша.

Послије Другог свјетског рата, зграда Поште била је смјештена у кући Ђорђа Гује, која је имала телефон и телеграф. Ова зграда је касније срушена, а на њеним темељима је изграђена двоспратна зграда, гдје је била касније Градска кафана, код садашње Градске пијаце Пале.

Садашња локације "Градске кафане"/фото: Катера

- Окружном одбору за округ Романијски. Обавјештавате се да је од данас установљена поштанска служба на свим поштама у градском (локалном) и међуградском саобраћају као и у саобраћају наше области са Србијом. Такса ће се наплаћивати за писма 5 динара (10 куна) дописнице 5 динара (10 куна). Писма која упућују борци ослобођена су од таксе. СМРТ ФАШИЗМУ-СЛОБОДА НАРОДУ - писмо је упутило 14.03.1945. године, Одјељење за грађевинарство и саобраћај Обласног НО одбора за Источну Босну.

У намјенску зграду у данашњој улици Српских ратника, гдје је касније била пекара „Златна жита“, пресељена је 1959. године пошта, гдје је имала све од тада познате техничке уређаје. Њен управник је био Павле Лопатић, бивши ратни заточеник у Норвешкој, а замјенио га Миле Лучић.

Зграда Поште у Палама данас/фото: Катера

У тој згради Пошта је имала капацитет 50 телефонских бројева, а било је укључено 35, без иједног приватног телефона. Управник Поште становао је на спрату те зграде, а службене просторије биле су приземно. Претплатници нису могли бирати жељени број без посредства службеника Поште. Тек када он укључи, добија се директна веза за разговор. Аутоматска централа, без посредника, уведена је 1969. године. Имала је 120 бројева, са могућношћу проширења на 180. Од тада се могло позивати без посредника. Ово је био први улазак Паљана у свијет правог информисања, савременог, без икаквог посредовања, непосредног и законски неповриједивог.

Након неколико година дошло је до замјене аутоматске телефонске централе, која је имала 300 бројева. Године 1977. повећана је на 700, а 1980. године за још 300 бројева, што је укупно износило 1000 бројева и више се није могла повећавати.

Везе преко сателита

У вријеме одржавања 14. Зимских Олимпијских игара 1984. године пренос веза био је путем сателита. Сада је тај пренос путем радио-релејних система. Нова пошта, четврта зграда по реду на Палама, отворена је 03.04.1989 године, чији управник је био Жарко Шатара. То је савремена зграда, пројектована и изграђена по намјенским захтијевима поште, са комплетним уређајима на до тада досегнутом нивоу у сфери телеграфско-телефонске технике.

Имала је 14 шалтера, аутоматску телефонску централу дигиталног типа са капацитетом од 2000 телефонских бројева, са могућношћу проширења на 10.000 бројева. Ова централа пуштена је у рад 17.06.1989. године. У њен састав ушле су подручне јединице Мокро, Прача, Подграб, док је Јахорина тада остала у саставу Сарајева. Међутим, и она је данас у саставу паљанске поште.

Због паљења сарајевске поште у уличним борбама 2. маја 1992. године и због избијања рата, дошло је до техничког прекида између ове двије институције. То је био разлог да се ради на техничком осамостаљивању система и  повезивањем  са београдском поштом, односно укључивањем у међународни саобраћај.

Од 1993. године почела је да ради телефонска централа са још 1.000  бројева. Нарасле потребе све више су захтијевале да се капацитет прошири. Тако је 27.01. 1995. године дошло до пуштања транзитне централе са 930 преносних канала, што је омогућило квалитетан телефонски саобраћај са тадашњим позивним бројем 071. На почетку 1997. године било је прикључено 3.200 бројева од тога 2.370 приватна телефона (28 година прије тога, није био ниједан).

Прикупљање и ширење вијести (и истине)

Новинска агенција Републике Српске - СРНА (раније Српска новинска агенција) основана је на Палама 7. априла 1992. године са задатком да прикупља и шири вијести о новонасталој Републици Српској, у први мах Српској Републици Босни и Херцеговини. Дан 7. април, то је кроз вијекове црквени празник Благовијести или Друго Бденије, а од тада и данас ове новонастале агенције.

Ово друго бдјеније јесте стање када се проводи вријеме без сна, кад се будно, кад се бди, кад се не спава без потребе. Тим људима, када су настала смутна времена. Почело је, попут излетника које је "задесило  невријеме и ваља ватрицу потпалити, наћи заклон од буре и јавити својима да не брину, да су здраво и добро“.

У том "потпиривању ватре“ радили су: Бранислав Илић, Никола Бањанин, Тодор Дутина, Драган Калинић, Милисав и Катарина Дучић, Миодраг Тарана, Новак Лучић, Коља Бецаровић, Жељко Грујић, Стјепан Зликовац, Сања Лукић, Милица Кољевић, Милован Рајић, Саша Лазаревић, Слађана Газивода, Гордана Тарана, Рајка Којић.

Сваки од тих „излетника“ у невремену имао је свој дио посла: пронаћи просторије, прибавити писаће машине, телефакс, телефон, фото-апарате, запослити преводиоце страних језика, пјеснике, новинаре, телефонисте, дактилографе, телепринтеристе, лекторе, уреднике, фото-репортере...

Зграда Културног центра данас/фото: Катера

Новинарство у Одбрамбено-отаџбинском рату

Почело се у Дому жртава Другог свјетског рата, данашњи Културни центар "Пале", у неколико просторија, са једним телефаксом, двије писаће машине, једним телефоном. Касније ће у таласима, пристизати други у маскирним одијелима, који се по потреби распоређују да припомогну новонасталој Републици Српској.

Биће ту и друге и удобније просторије приватног пансиона „Белведере“ на Самарном Бријегу. Из овог видиковца, са којег се виде Пале али и „читав свијет и његова околина“, пуниће се људима, али и бога ми, се и жарити телефони, телефакси. Требало се супротставити "БХ Пресу" и "ХИНА"-и зналачки, професионално, али и етички и интелигентно. Зато их поздрављамо!

За четири године рата (1992-1996) СРНА је пласирала 81,370 вијести, 38.400 фоно извјештаја и прилога, 1.920 часова програма и 9.600 фотографија. На енглески језик преведено је 20.160 вијести и других прилога, рачунајући и дневне прегледе, на руски 5.760, а на њемачки 1.440 вијести.

СРНА данас има дописништва у већини градова Републике Српске и бројне дописнике у иностранству. У љето 1998. године извршено је њено пресељење у Бијељину и Бањалуку.

*Одломак из књиге Мојсије Ђерковић - Пале и Паљани (1999.)

За Катеру приредио: Горан Каришик