Бивши логораш Илија Ивановић из села Ћосићи, који је 16. јануара 1993. године рањен у нападу муслиманских снага, а потом и заробљен, каже да је преживио страховиту тортуру у сребреничким логорима у којима је преминула половина од 30 заробљених Срба из Скелана и околине.

- Попио сам више мокраће него што сам појео хране док сам био у логору... Ја сам преживио, а половина од 30 заробљених није. За та мучења и злочин нико није одговарао. То показује какво је правосуђе БиХ и да такав суд није потребан уколико ће штити злочинце из једног народа - рекао је Ивановић.

Према његовим ријечима, правосуђе је огледало БиХ и земља са таквим односом према грађанима, не треба да постоји.

Ивановић је подсјетио да су муслиманске јединице под командом Насера Орића напале његово село Ћосићи код Скелана око 6.00 часова.

- Ноћ је још била. Упадали су у српске куће, убијали и палили. Погинуло је 12 мјештана, а мене су рањеног заробили - присјетио се Ивановић.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић рекао је да убиства српских цивила - дјеце, жена и стараца у Скеланима и околним селима 16. јануара 1993. године показују да су муслиманске снаге имале јасну геноцидну намјеру да униште све што је српско.

- Напади на Кравицу, на Божић, 7. јануара, и на Скелане, 16. јануара 1993. године били су смишљени и циљ муслиманске власти у Сребреници био је потпуни прогон и уништење свега што је српско. За та два дана убијено је 118 Срба и 245 рањено. Двије трећине били су цивили и нико до данас није процесуиран за те злочине. За убиства српске дјеце и жена Хашки трибунал и /вануставни/ Суд БиХ не изричу казне. Ваљда је то по њиховим критеријумима и схватању међународне заједнице нормално док ћуте више 30 година и ништа не предузимају да се злочинци казне - истакао је Којић.

Према његовим ријечима, против Срба се ради свугдје гдје су умијешани представници такозване међународне заједнице, односно Запада.

Он каже да сви мостови на свијету симболизују живот и спајају људе, али да је мост на Дрини између Скелана и Бајине Баште 16. јануара 1993. године био мост смрти, јер су га муслимански нападачи држали под снајперском и митраљеском паљбом убијајући цивиле који су покушали да се спасу бјекством у сусједну Србију, пише у књизи "Свједочанство о некажњеном злочину над Србима у Подрињу".

- Између осталих, на мосту су убили Гордану Секулић која је у наручју носила четворогодишњег сина Ђорђа, који је срећом преживио. Тог дана убијено је четворо дјеце и 15 жена, убијена су малољетна браћа Димитријевић. Александар је имао само четири године - рекао је Којић.

Он је истакао да је за осуду однос и опструкција правосуђа БиХ према српским жртвама и отворено одуговлачење подношења оптужница против починилаца масовних убистава српских цивила у Подрињу.

Којић је навео да Срби никада неће одустати од правде и истине о ратним дешавањима на овим просторима у Одбрамбено-отаџбинском рату нити прихватити наратив, према којем странци и бошњачки политички лидери желе да пише лажну историју БиХ.

Код Централног споменика српским цивилима и војницима у Скеланима код Сребренице сваке године средином јануара служи се парастос за 305 настрадалих Срба из овог мјеста и околних села у протеклом рату, од којих је 69 убијено 16. јануара 1993. године. Више од половине убијених били су цивили - жене, дјеце и старци.

Напад у зору на српска села Кушиће, Ћосиће, Калиманиће, а затим и на Скелане извршиле су синхронизовано јаке муслиманске снаге из Сребренице са неколико хиљада војника под командом Насера Орића. Они су убијали, пљачкали и палили све што је српско.

У нападу је убијено 69 становника овог краја, а рањено 165. Од 30 заробљених половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима, а њих четворо још се воде као нестали.

Наставиће се.