Братунац, Сребреница и Милићи су некада били међу већим произвођачима малине. Годишње се овдје брало и до 2.500 тона. Данас је та производња преполовљена и из године у годину све више опада, док надлежни, упозоравају произвођачи, не чине ништа да тај пад зауставе.

Миломир Миловановић из Братунца малинарством се бави више од двије деценије. Каже да су улагања све већа, а трошкови бербе и производње тешко подношљиви. Минимална откупна цијена, истиче, не би смјела бити испод седам марака по килограму. Међутим, почетна цијена ове године је свега пет марака што, ако тако остане, за многе значи губитак.

- Малинари ће да оболе овдје, мислећи стално колика ће цијена бити, какво ће вријеме бити. Стресан је то посао. А цијена ако не буде седам до осам марака, онда сам обрао зелен бостан. Јер ми је рекла пет почетна - каже Миловановић.

Осим ниске откупне цијене, произвођаче додатно оптерећују и трошкови бербе и узгоја. Дневнице берача су високе, а посао захтјеван.

- Двије марке  по килограму плаћам берачима. Мада су неки галамили на мене што сам обећао толико. Ал' не могу ни они. Није ни ово лак посао. Види ово сунце. Рекао сам двије марке, без хране, ал' доносим опет и храну - каже Миловановић.

Када се саберу трошкови производње, климатске промјене, нерегулисано тржиште и ниска откупна цијена, производња малине у овој регији постаје неодржива. У Удружењу малинара „Виламет“ кажу да све више произвођача напушта засаде јер нема рачунице.

- Ко нема своје радне снаге и  док плати све - он је тотално у минусу. Значи не може. Ако је килограм малине у нашим маркерима 20 марака, а он купује од мене за пет марака. Која је то логика? Три пута скупље само што је узео од мене и однио у маркет. Како? Пошто је извозе тек", пита Иван Стојановић,  предсједник удружења малинара регије Бирач ,, Виламет".

Подршка произвођачима и на локалном и на републичком нивоу готово да не постоји каже Стојановић, јер симболичне субвенције не нуде стварну помоћ.

Министарство даје неку тзв. солидарну премију, али то је занемариво у односу на трошкове производње - свега 20 до 30 пфенинга по килограму, што је премало.

- Имамо случајева гдје малинари добију 30 пфенинга по килограму малине, док производња кошта четири марке, а за јабуке дају 15 до 20 пфенинга, иако производња кошта 20 пфенинга по килограму - објашњава Стојановић.

Додатни проблем, како наводе у удружењу, представља и нејасна уредба о подстицајима. Износи нису прецизно дефинисани, што произвођаче из године у годину оставља у неизвјесности – не знају колико могу да уложе, ни да ли ће се улагања исплатити.

Због тога су многи већ одустали од малинарства, а ако се овако настави, упозоравају из удружења – малинарство у овом крају могло би потпуно нестати јер се овдје прије деценију производило и до 2.500 тона малине, док се данас та количина преполовила.