Након темељне истраге Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године, закључује се да се у Сребреници није догодио нити појединачни злочин геноцида, нити геноцид уопште.

Иако Комисија не сматра убиства која су се догодила око Сребренице геноцидом, она уважава чињеницу да су хиљаде људи (углавном ратних заробљеника) убијене на најстрашнији начин и да одговорне за ове гнусне злочине треба казнити.

То је наведено у генералним закључцима Извјештаја поменуте комисије којом предсједава Израелац Гидеон Грајф. Комисија је формирана одлуком Владе Српске у намјери да цјеловито сагледавање догађаја у и око Сребренице допринесе „јачању повјерења и толеранције међу народима у БиХ, коначном помирењу и суживоту садашњих и будићих генерација“.

Извјештај са више од 1.000 страна текста је од данас доступан на сајту ове комисије www.incomfis-srebrenica.org , као и на сајту Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих особа.

– Наиме, чињеница је да је постојао план Војске Републике Српске да преузме контролу над територијом саме енклаве Сребреница, али логичан закључак је да је таква акција била од војног значаја из више разлога. Већ је речено да је то подручје било под контролом наоружаних бригада 28. дивизије Армије Републике БиХ чије је сједиште било у Сребреници, стога је јасно да су снаге Војске РС сматрале да требају да имају контролу над истим. Стално је постојала пријетња од наоружане 28. дивизије под командом Насера Орића, а јасно је да те трупе нису само постизале војне успјехе већ су починиле и ратне злочине над српским становништвом у њиховим селима. Управо су Директиве 7 и 7/1 ВРС донијете због пријетећих напада од стране хрватских и муслиманских снага. Најзад, анализирајући Директиве постаје јасно да је напад на енклаву био заснован на војној нужности, односно да је главни циљ био потпуно физичко одвајање Сребренице од Жепе чиме се требало спријечити појединачно комуницирање између ових енклава – пише у Извјештају.

Како кажу, генерални закључци откривају да није постојала намјера да се заробе и убију муслимани.

– Да је уистину постојала демилитаризована енклава Сребреница под заштитом Уједињених нација, како је и требало бити, таква ситуација одговарала би руководству Војске Републике Српске, с обзиром на чињеницу да би им то омогућило распоређивање војника на неком другом фронту и засигурно не би планирали акцију заузимања Сребренице – наводи ова комисија.

Тврде да је из правне перспективе важно разликовати војни напад на Сребреницу од масовних убистава која су услиједила након напада.

– Утврђено је да је ултиматум који је Ратко Младић објавио био у складу са једногодишњом праксом, уведеном већ у Директиви 4 донесеној у новембру 1992. године, гдје је наведено да се разоружају војно способни и наоружани мушкарци, а уколико не пристану, наређено је да их се уништи. Масовна погубљења након 12. јула лако се могу прихватити као стравична посљедица одбијања предаје – наведено је у закључним разматрањима.

Међународна комисија тврди да налази Трибунала у Хагу о геноциду неће издржати тест времена јер је Комисија увјерена да се злочини у Сребреници „не могу сматрати геноцидом према одредби Члана VIа Римског статута у комбинацији са образложењем да се такво понашање мора догодити у контексту обрасца сличних поступака усмјерених против те групе или да је то понашање само по себи могло проузроковати такво уништење“.

– У ширем смислу, од пресудног значаја за превенцију будућих геноцида је да се појам геноцида као злочина над злочинима не смије разводнити. Ако би се тај термин тако олако користио, као у случају догађаја у Сребреници током јула 1995. године, на крају би постао бесмислен. Ако се такво правно разумијевање оствари у будућности, наводи о геноциду постали би редовни сапутници сваке војске и заједнички за све сукобе и што је најважније носили би са собом мале посљедице – упозова Комисија.

Ова комисија бавила се и бројем страдалих у сребреничкој регији, првенствено бројем убијених мислимана. Напомињу да је до сада било широко прихваћено тумачење да убиство 8.000 муслиманских мушкараца наликује геноцидним злочинима које су починили нацисти, систематски одвајавши Јевреје и друге мањине од остатка становништва, да би их потом убили.

– Налази Комисије показују да се злочин такве природе није догодио. Штавише, Комисија је утврдила да су муслиманске снаге 28. дивизије Армије Републике БиХ унутар Сребренице формирале војну колону са више од 12.000 припадника војске која се пробила кроз формације српске војске и кренула према муслиманској територији. Напади на ову колону, који су проузроковали смрт приближно четири до пет хиљада припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ, могу се сматрати легитимним војним акцијама. Међутим, погубљење 2.500-3.000 војних затвореника, укључујући неколико стотина мушких цивила из базе Поточари, поред неколико стотина размијењених војника, представља ратни злочин. Комисија не сумња у злочиначку природу ових убистава – наводи се у закључцима.