Да је српски језик препун турцизама није ништа ново. То су ријечи преузете из турског језика и посебно су карактеристичне за језике народа који су били под влашћу Османског царства - грчки, бугарски, македонски, јерменски, наравно, српски. Ипак, ово је једина српска ријеч у турском језику.

Сматра се да су турски освајачи Србима "у аманет" оставили више од шест хиљада својих ријечи. Неке од њих застарјеле су, па и потпуно нестале из употребе, али и даље се свакодневно користи барем три хиљаде ријечи које су стигле из турског.

Бурек, будала, башта, ћуп, џеп, пекмез, џин, мајмун, памук, папуче, сандук, торба, топ, занат… само су неке од њих.

Међутим, нису само Срби "позајмљивали" ријечи. Вишевијековно мијешање народа довело је до тога да и Турци усвоје и почну да користе неке словенске ријечи. Неки домаћи стручњаци сматрају да је таквих ријечи у турском чак хиљаду, али у стварности се већина њих више не користи, или се користи ријетко.

Интересантно је да је највише остало израза који се односе на административне називе, законске норме, као и рударство. У свакодневном говору Турака може се пронаћи тек неколико речи словенског порекла – краљ/краљица, чета, вишња, коса (алатка)...

Међутим, само за једну ријеч се са сигурношћу може рећи да је српска - Божић.

Турци овај србизам изговарају као "Боџук", али, у сваком случају мисли се на празник рођења Исуса Христа.