Некад давно, неко је о једној жени рекао: жена, мајка, краљица. А Јелена Козић – она ту реченицу живи. Не као етикету, него као дисање. У сваком кораку. У сваком поену. У свакој утјешној ријечи дјевојчици која је на трен заборавила колико вриједи.

Њен живот није подијељен на улоге, на задатке, на обавезе. Њен живот је ткање. Нити породице, спорта, васпитања, свакодневице – утиснуте су у њу као шара на срцу. Склад који не упада у очи, али грије чим га осјетиш.

На терену – чврста, одлучна, вођа.
Ван терена – тиха снага, топлина, ослонац.

Њен супруг Мирко, и сам одбојкаш и тренер, није само уз њу. Он дише истим ритмом, истом љубављу.

– Мирко разумије моју љубав према игри. Игра за ОК Љубиње Банком, води дјевојчице које су се избориле за улазак у Прву лигу. Када се породица креће у истом ритму, све је лакше. Подршка коју добијам од њега, као и од наше породице – то је нешто због чега сам се спорту враћала три пута. Без њих, не бих могла - рекла је Козић.

Јелена није само играчица. Није само мајка троје дјеце. Није само тренер.
Она је доказ да у један дан може да стане и утакмица, и домаћи задатак, и ручак, и рад са дјецом, и тренинг пун зноја, и загрљај кад је најпотребнији.

Њена спортска биографија је вриједна и златом обојена – два пута најбољи играч на међународним турнирима, међу десет најуспјешнијих спортиста на Палама и Сокоцу. Али њена прича није у бројкама, већ у тренуцима. Она почиње тамо гдје је лопта била већа од ње саме, а мрежа између два терена изгледала као зид између снова и стварности.

– Волим одбојку свим својим бићем. Уживам у томе да играм, али још више у томе да преносим ту љубав другима. Желим да младе дјевојчице виде у мени некога ко им показује да се може – и да буде мајка, и спортиста, и тренер, и жена која не одустаје - рекла је Козић.

Јелена учи дјевојчице да се подижу кад падну. Али и жене у годинама, мајке, запослене, оне које мисле да је касно. Она тихо, без велике галаме, покаже – никад није касно. Док срце куца, може се играти.

– Имам троје деце и не очекујем да сви буду спортисти. Али бих вољела да кроз спорт осјете шта значи припадати, радити као тим, дизати једни друге. Спорт гради карактер, стрпљење, повјерење – све што ће им требати кад порасту - рекла је Козић.

Јелена Козић није линија у биографији. Она је мрежа.

И у срцу те мреже, она стоји усправно. Као жена, мајка, краљица.
Као она која игра – за све нас.