Краљица бијелих стаза како су је многи звали током професионалне каријере и једна од најбољих српских скијашица у историји алпског скијања је Паљанка Јелена Лоловић. Рођена у Сарајеву, први пут на скије стала на Јахорини, тренирала у Смучарском клубу „Романија“ из Пала и на три зимске олимпијаде носила три заставе, Југославије, Србије и Црне Горе и Србије.

Јелена Лоловић је каријеру завршила убрзо након ЗОИ 2010. године у Ванкуверу, а данас живи и ради у Француској, гдје је по завршетку професионалне каријере засновала и породицу.

У интервјуу за портал Катера, Јелена Лоловић је десет година по одласку у „пензију“ говорила о првим почецима, највећим резултатима и успјесима на такмичењима, алпском скијању данас у Србији и животу након професионалне каријере.

Како су изгледали Ваши први почеци и због чега сте почели да тренирате алпско скијање?

Јелена Лоловић: Научила сам да скијам на Јахорини са мојим татом и братом, који је тада већ био члан Смучарског клуба „Романија“ из Пала, а послије и у Смучарском клубу „Жељезничар“ из Сарајева. Прије тога, направила сам пар спуштања на Корану, испред куће моје баке, на игралишту. То су били неки први почеци, а послије смо са школом, током викенда скијали и већ сам прве резултате показала на школским такмичењима, када сам имала девет година. Неколицину дјеце, међу којима сам била и ја, су предложили да се учланимо у смучарски клуб. Стојан Гранзов ме изабрао, а први тренери су ми били Дадо Хршум и Жељко Кунтош, а послије њих је дошао и Ацо Мишковић, кога сам касније сретала на многим такмичењима, јер је постао тренер репрезентације Грчке. 

Моја велика љубав била је и одбојка, али моја висина и одраз нису били добри адути да би ме одбојка одабрала. Једноставно, скијање ме је одабрало из више разлога.

Фотографија са једне од трка /фото: Приватна архива

Како је изгледао тај ратни период скијања и како сте каријеру наставили у Србији?

Јелена Лоловић: У прољеће 1992. године све је стало, рат нас је зауставио, а мени скијање није било ни у мислима. Изгубила сам тату, једноставно, свијет око мене се распао. Не знам тачно ни у којем моменту је поново кренула скијашка прича, да ли на прољеће или јесен 1993. године. Углавном, група нас, међу којима су биле сестре Мирјана и Јелена Гранзов, Драгана Петровић, Владимир Лучић, Веско Лазаревић, Владан Парађина, Миљан Лиздек, Милан Каблар, те још пар чланова из СК „Жељезничар“, који су уточиште нашли у Палама, као што су Игор Шљука, Бојан Булатовић, Дејан Чечар и други радили смо са тренером Жељком Шљивићем. Имали смо добре физичке припреме, а послије смо зиму провели скијајући на лифту на Пољицама и касније на лифту „Жељезничар“, који нам је дозвољавао приступ осталим стазама. Било је невјероватно, али смо издржали и одатле смо кренули на такмичења широм Југославије. 

Као „Романија“ нисмо могли да се такмичимо, па смо чланске карте за приступ такмичењима пронашли у СК „Дурмитор“ са Жабљака. Убрзо, након једне сезоне остали смо без финансијске подршке и само они који су могли да уложе нека средства, могли су да наставе. За моју породицу то је била немогућа мисија. Захваљујући предсједнику СК „Чукарички“ Слободану Тешићу и генералном секретару клуба Гордани Поповић, који су ми на препоруку породице Провић помогли, ја сам наставила свој пут. Као једна од најбољих скијашица сам постала члан скијашке репрезентације Југославије, а моја нова ски кућа је постао „Чукарички“ и Београд. Остала сам вјерна том клубу, који ми је помогао када је било тешко, чак и онда када више није могао да финансира моја путовања и припреме. 

Како изгледа скијашка сезона једног професионалног скијаша и колико времена сте проводили на стази, тренингу? Колико сте због тога проводили времена са породицом и пријатељима?

Јелена Лоловић: Сваки професионални спортиста мора да усмјери свој живот и обавезе ка спорту којим се бави. Окружење је ту да то схвати или не. Скијаши увијек морају бити спремни, на прољеће се скија све док има снијега, до краја априла или почетка маја, а послије тога је вријеме за краћи одмор. Након тога почињу физичке припреме, затим припреме на глечерима или јужној хемисфери попут Аргентине, Чилеа или Новог Зеланда и свака екипа има различите програме. Прва трка је у Солдену, у Аустрији, и тада сви скијаши имају прилику да утврде у каквој су форми, у чему највише гријеше, шта треба поправити и слично. Обично унапријед знамо распоред у календару и бирамо трке на које ћемо да идемо и у зависности од тога се припремамо прије и након трке. 

Јелена Лоловић прва са десна/фото: Приватна архива

На примјер, тренер покуша да направи блок од три до четири дана на стазама које су сличне по профилу и подлози такмичењу на које идемо. Имамо тренинг на стази која је предвиђена за то са осталим тимовима, дан прије постоји „ханг“ тренинг, односно слободно скијање без капија на стази на којој ће се одржати такмичење. На дан трке устаје се у 06:00 ујутру, одради се јутарња гимнастика, доручак, полазак, долазак и оглед стазе. Загријавање на стази одређеној за то све до почетка трке и старта.

Послије тога, враћамо се у хотел, обично растрчавање и добро истезање и покрет ка сљедећој дестинацији, што поново подразумијева тренинг, нова трка и повратак кући. Пријатељи се углавном стекну на скијању, а ја сам их упознала много. Са некима сам још увијек у контакту, упознајем своју дјецу са њиховом и проводимо слободно вријеме дружећи се колико је то могуће. Моји прави пријатељи су они из дјетињства, а нема их много, јер нас је живот одвео на различите стране, међутим, неки ријетки су увијек ту у нашим мислима и срцима. 

Да ли сте током каријере добили позив репрезентације БиХ и шта је за Вас представљао тренутак када сте почели скијати за национални тим, тада Југославије? 

Јелена Лоловић: Искрено, никад нисам добила ниједан позив од стране репрезентације БиХ. Они су у то вријеме имали сјајног скијаша Ениса Бећирбеговића, тако да нису имали потребе да позивају било кога. Мислим да је мој став био више него јасан по том питању. Ми смо срећан народ јер имамо матицу, тако да је свеједно гдје идемо и чиме се бавимо, већина нас бира боје Србије и мислим да нас то чини поносним. То је моје мишљење и мој став, а наравно то не мора да буде став свих спортиста из Републике Српске. 

Фото: приватна архива

Какав је осјећај био први пут учествовати на ЗОИ и колико сте задовољни оствареним резултатима на све три олимпијаде?

Јелена Лоловић: Ах, Олимпијске игре! То је мој највећи успјех и највећи неуспјех! Мислим да на све три зимске олимпијске игре нисам била на висини мојих способности. Мислим да нисам знала да одговорим на притисак који сам сваки пут осјећала. Сва три пута сам учествовала као најбољи српски спортиста у зимским спортовима и јако сам жељела да то покажем и на олимпијским играма, али увијек сам се плашила да ћу погријешити и наравно, то није било онако како сам ја то замислила и жељела. Међутим и то је школа која нас учи да наставимо даље и да поставимо себи нове циљеве.

Који је Ваш најбољи остварени резултат у свим такмичењима током професионалне каријере и која од такмичења ће Вам заувијек остати у сјећању?

Јелена Лоловић: Мој најбољи резултат је освојено 14. мјесто у Аспену 2009. Године или треће мјесто у Европа купу у велеслалому. Такмичење које ме је одржало да истрајем је Семеринг 2006. године, јер једноставно у том моменту сам се тада била предала. Рекла сам себи: „Још ово и доста од мене“ и наравно, освојила сам бодове по први пут у Свјетском купу, у техничким дисциплинама. То су неке трке које су ми помогле да докажем да сам дио најбољих у свијету, међутим, постоји још много трка које су ми помогле да постанем препознатљива, као и медаље са универзијада. Мој крајњи циљ је увијек био Свјетски куп, тако да та такмичења ипак остају најважнија за мене. 

Мислим да су у Француској дефинитивно најбоље стазе за скијање, а провела сам неколико дана и у Канади са нашим људима из дијаспоре, који су ме угостили и скијала сам са клинцима из СК „Орлови“. То ми је било незаборавно искуство и провела сам дивно вријеме у Вајстлеру, али највише волим да скијам на стази Прача, на Јахорини!

Са националним тимом Југославије /фото: приватна архива

Шта мислите о данашњој скијашкој сцени у Србији и ко су по Вама највеће наде српског алпског скијања?

Јелена Лоловић: Искрено, посљедњих година тешко пратим српску скијашку сцену због мојих обавеза током зимске сезоне. Пратим Невену Игњатовић, јер је она почела своју каријеру када сам је ја завршила и она је моја млађа цимерка, којој сам „предала бакљу“. Често прелиставам резултате Свјетског и Европског купа, а нажалост тамо се срећу само имена Марка Вукићевића и Невене Игњатовић из Србије, али знам да има још добрих младих скијаша, који покушавају да поправе ФИС бодове и направе прве кораке ка најзначајнијим такмичењима у свијету скијања. 

Како сте „завршили“ у Француској након каријере и чиме се данас бавите?

Јелена Лоловић: Прича о неочекиваној љубави која се појавила ниоткуда. Послије скијања се опет бавим скијањем, постала сам скијашки тренер и учитељ у једном малом скијашком клубу, а то ми омогућава да се бавим оним што волим, да својим искуством помажем дјечици да пронађу свој пут и наравно, да проводим вријеме са својом дјецом. Имам једну дјевојчицу и дјечака, покушавам да будем добра мајка и да будем уз њих. Живимо у Алпима, јако нам је лијепо, окружени смо природом и покушавамо да проводимо што више времена у планини, на језеру, на скијама. 

У Пале долазим онолико често колико ми обавезе дозвољавају, јер сада живим у ритму школских распуста моје дјеце. Нажалост, захваљујући компликованој ситуацији око вируса корона, ове године нисам могла да дођем у Пале. На Јахорини сам посљедњи пут скијала у фебруару 2019. године, али нажалост, било је лоше вријеме, тако да то није било оно право јахоринско, дивно скијање. Наравно, увијек ми је задовољство попети се на моју планину и скијати са мојом породицом. 

Биографија:

Јелена Лоловић је рођена 1981. године у Сарајеву. Такмичила се углавном у техничким дисциплинама слалому и велеслалому, а рјеђе у супервелеслалому, као и у спусту на почетку каријере. По занимању је дипломирани филолог, професор енглеског језика.

Учествовала је на Зимским олимпијским играма 2002. у Солт Лејк Ситију (САД), 2006. године у Торину (Италија) и 2010. године у Ванкуверу (Канада). Шест пута је учествовала на свјетским првенствима и више пута на Свјетском купу. Посљедње двије трке је возила у Француској, у Борнарду је била 7. у слалому и на посљедњој трци у Клизазу је била 12. у дисциплини велеслалом. 

Њен брат Бранислав се такође успјешно бавио скијањем, а касније и тренерским радом. Овим путем се захваљујемо њему и Јелениној мајци Милици на уступљеним приватним фотографијама из Јелениног дјетињства и првих почетака професионалне каријере.

Приредио и разговарао: Миљан Рашевић