Када се 1913. године у Фочи закотрљала прва фудбалска лопта наишла је на “плодно тло”, јер је за 110 година постојања фочански фудбал изњедрио плејаду врхунских играча, који су наступали и наступају за познате домаће и иностране клубове.

Како је то записао предњак Соколског друштва Новак Попадић, који је касније био одличан фудбалер фочанског “Граничара”, баш као и његов брат Јанко, прву ногометну лопту у Фочу је из Сарајева 1913. године донио ђак сарајевске гимназије и члан фочанског „Сокола“ Василије Сунарић.

Василије Сунарић, пионир фудбалске игре у Фочи, са супругом Наталијом 1929. године

До тада “непозната шпортска занимација” брзо је опчинила фочанску омладину, која се “лоптањем” бавила у оквиру Соколског друштва- најстаријег у БиХ.

„Српски соко“ у Фочи је основан 1893. године, па у овој години, уз 110 година фудбала, фочански спорт обиљежава још један важан јубилеј- 130 година од првог организованог бављења спортом у оквиру Соколског друштва, које је посебно радило на тјелесном развоју омладине кроз систем гимнастичарских вјежби.

Двије главне справе за вјежбање биле су преча или вратило и паралеле, односно разбој.

Фото: Музеј Старе Херцеговине

Новак Попадић је био истакнути предњак, односно стручно оспособљени водитељ вјежби фочанског Сокола, што би данас одговарало улози тренера /ријеч предњак нажалост се изгубила у српском језику и препустила простор туђици/, а једно вријеме и начелник друштва.

У „Сјећањима на развој физичке културе у Фочи“ записао је да су, у самим почецима, након што је Василије Сунарић донио прву лопту, чланови Соколског друштва „шутирали без система и правила игре“.

Сунарић се са фудбалским спортом упознао као средњошколац у Сарајеву, у којем је од 1908. године постојао Средњошколски спортски клуб, први сарајевски фудбалски клуб. Занимљиво је да тај клуб основао рођени Фочак Феодор Лукач, зачетник у Сарајеву не само фудбала, већ и лаке атлетике, ватерпола, скијања, мачевања, а потом у Мостару кајакаштва, мотоциклизма, тениса…

Феодор Лукач, фото: часопис “Време”

Лукач је рођен у Фочи 1892. године, а 1908. године је из Загреба, гдје се на игралишту Конкордије случајно упознао са овим спортом, у Сарајево донио прву фудбалску лопту, након чега је са својим школским друговима основао први фудбалски клуб у том граду- Средњошколски спортски клуб из којег ће се касније родити српска “Славија” и хрватски САШК.

Мада је у граду на обалама Дрине и Ћехотине, гдје је његов отац једно вријеме службовао као шумарски инжењер, провео само дио дјетињства, за Феодора Лукача се, ипак, може рећи да је први фудбалер који је рођен у Фочи, а који је играо званичне утакмице.

Осим за ђачки клуб, као студент је у Пешти 1912. и 1913. године играо за студентски клуб у првој Мађарској лиги. Како је то записао у својим мемоарима, у посебном сјећању остала му је утакмица против чувеног Ференцвароша на којој је као десно крило брзим продорима и центаршутевима намјестио три гола за побједу свог тима од 3:1.

Феодор Лукач, скок увис, фото: часопис “Време"

Лукач је био јединствена личност, свестрани спортиста, угледни хирург и универзитетски професор, и имао је буран живот- за филмску причу. Као студент медицине у Бечу и Берну на државним студентским првенствима освајао је златне медаље у скоку удаљ, скоку увис, троскоку, четворобоју, као српски добровољац био је у пратњи краља Петра при повлачењу кроз Албанију, у Мостару је у Другом свјетском рату скоком са литице у набујалу Неретву побјегао усташама са стријељања.

У много чему је предњачио, између осталог у Мостар је донио и први рендген, а међу пацијентима које је оперисао био је и Алекса Шантић. Његов син Сергије Лукач био је познати новинар и оснивач катедре за новинарство Факултета политичких наука у Београду.

Покретањем фудбалске игре у Сарајеву и оснивањем ђачког клуба, Лукач је на посредан начин допринио да овај спорт, преко фочанских ђака, стигне и до његовог мјеста рођења.

Василије Сунарић донио је лопту у Фочу 1913. године, а на оснивање првог “лопташког клуба” у овом граду морао се сачекати крај Првог свјетског рата и ослобођење од Аустроугара.

Син Василија Сунарића, Брацо Сунарић, који данас живи у Београду, каже да вјероватно није ни било времена за његовог оца да се озбиљније бави фудбалом, осим као средњошколац, јер је убрзо наступио Први свјетски рат, током којег је, да би избјегао мобилизацију у аустријску војску, био у избјеглиштву у Швајцарској.

„Послије повратка кући не вјерујем више да се имао кад бавити фудбалом, а и отац му је преминуо неколико година након рата“, прича Брацо Сунарић за свог оца Василија, који је био познати фочански газда- трговац и дрвопрерађивач.

Како се наводи у монографији Фудбалског клуба „Сутјеска“, први фудбалски клуб у Фочи основан је 1920. године, тачније два клуба: “Граничар” и “Слога”, који се пет година касније уједињују у “Граничар”.

Једно вријеме постојао је и “Југовић”, али се и он „утопио“ у “Граничар”, а исту судбину је имала и “Зеленгора“ која је кратко вријеме постојала у Броду на Дрини.

Према нешто другачијим записима Новака Попадића, 1920. године основани су српски „Граничар“ и муслиманска „Дрина“, који се касније уједињују у „Граничар“.

Предратни “Граничар”, Новак Попадић стоји седми слијева

Играло се на шљаци, а стадион је био на истом мјесту гдје је и данас- крај Ћехотине.

„Граничар“ је играо утакмице против клубова из Горажда, Вишеграда, Калиновика, Пљеваља, као и против сарајевских клубова- муслиманског „Ђерзелеза“ и српске „Славије“.

Новак Попадић је био незамјењив на центархалфу „Граничара“, како то у монографији наводи његов саиграч Узеир Трхуљ.

„Једном смо чак у Фочи побиједили комбиновани тим „Славије“ са 2:1. Била су то дивна времена“, остало је записано Трхуљово сјећање.

У Фочи се лопта котрљала и у Другом свјетском рату, у вријеме “Фочанске републике” на Партизанским спортским играма, када је између осталих одиграна и утакмица између Фочанске омладинске чете, у којој су већина играча били фудбалери „Граничара”, и Врховног штаба за који су наступили Александар Ранковић, Слободан Пенезић, Иво Лола Рибар…

Фудбалери предратног „Граничара“ учествовали су у борби против окупатора, а многи од њих су, попут браће Александра и Бора Висоцког, пали за слободу.

Након рата “Граничар” је престао да постоји, као и Соколско друштво.

Од 1946. године, традицију “Граничара” наставила је “Сутјеска”. Новоосновани фудбалски клуб добио је име по Бици на Сутјесци у којој су гинули и фудбалери „Граничара“.

Тада је умјесто Соколског, основано Друштво за тјелесно васпитање “Партизан”, које је, попут “Сокола“, његовало гимнастичарске вјежбе и било база за све спортове.

Брацо Сунарић се присјећа да је један од тренера у тек формираном “Партизану” био и некадашњи предњак „Сокола“ и фудбалер “Граничара”, а затим „Сутјеске“, Новак Попадић.

- Чувени Новак Попадић нас је вјежбао, а његов син Драган Попадић, мој школски друг, био је одличан фудбалер. Нажалост, као млад погинуо је у саобраћајној несрећи када се возио на мотору на путу између Фоче и Брода - каже Брацо Сунарић.

Како је то записано у монографији фочанског клуба, „Драган Попадић је голове давао и из корнера и био је вјероватно најбоље лијево крило Сутјеске и један од њених најбољих фудбалера“, а стигао је и да студира и заврши Економски факултет.

Играо је од 1953. до трагичне смрти 13. септембра 1965. године за Сутјеску и за сарајевски Жељезничар у тиму са Ивицом Осимом.

Из тих првих генерација Сутјеске посебан печат оставили су и Јосип Шимовић, који је прешао у Жељезничар, те Рефик Муфтић, легендарни голман Сутјеске, Сарајева и аустријског Штурма.

Драган Попадић у тиму са Ивицом Осимом, фото: Монографија “Плави са Грбавице” Милорад Сијић

Муфтић је у дресу Сарајева 1966. освојио титулу првака Југославије, а потом наступао и у Купу шампиона. Сарајево је испало у другом колу  од Манчестер Јунајтеда, а Муфтић је тада, сјајним одбранама на гостујућем терену, од енглеских новинара заслужио епитет „јунак са Олд Трафорда“.

Готово свака генерација Сутјеске изњедрила је познате фудбалере и тешко је побројати сва имена, која су имала велике каријере.

Јосип Шимовић (касније у Жељезничару) и Решад Куновац (касније првак са Партизаном) у екипи Сутјеске, Фото: Монографија “Сутјеска у венама”, Драго Тодоровић

Неки од њих су Решад Куновац- са београдским Партизаном 1976. и 1978. године освајао титуле првака Југославије, голман Младен Фуртула, наступао такође за Партизан, а са Паоком био првак Грчке, Раде Паприца- један од најбољих играча Жељезничара и првак Грчке са Паоком, Радмило Михајловић- голгетер Жељезничара, загребачког Динама, првак Њемачке са Бајерном, играо и за Шалке и Ајнтрахт Франкфурт. Михајловић је 1987. године, са 23 гола за Жељезничар, био најбољи стријелац Прве лиге Југославије.

Радмило Михајловић/Раде Паприца

За вријеме бивше Југославије талентовани фудбалери из Фоче били су најчешће на мети два сарајевска великана. У „Сарајеву“ су, између осталих, играли Мирослав Висоцки, Рефик Муфтић, Столе Благојевић, Екрем Маглајлија, Фарук Хаџимешић, Расим Ахметовић, Милош Недић- носио и капитенску траку овог клуба, Предраг Копривица…

Дрес „Жељезничара“ са успјехом су носили Драган Попадић, Јосип Шимовић, браћа Раде и Зоран Паприца, Душко Ивановић, Радмило Михајловић, Дарко Војводић. У „Ријеци“ је играо Невенко Васиљевић, у зеничком „Челику“ Мишко Мојовић и Бранко Вучковић, у „Новом Саду“ Милан Живковић, у „Осијеку“ Мидхат Глухачевић.

И у новијој историји, након расапада Југославије, фочанска бубамара наставила је да рађа таленте и велике играче. 

Фоча је данас позната по међународном омладинском турниру “Фудбал френдс”, а у репрезентацији БиХ тренутно играју двојица Фочака- Раде Крунић, првотимац „Милана“, са којим је прошле године освојио титулу првака Италије, те Владан Даниловић, члан португалског „Насионала“.

Запажене каријере остварили су и Милан Муминовић, првак БиХ са „Зрињским“, браћа Душко и Дејан Рашевић, Радан Муминовић, Даријан Матовић, Бојан Михајловић, Никола Мојовић, Милош Секуловић…

Фудбалско сјеме које је Василије Сунарић посијао прије 110 година наставља да доноси изузетне плодове.

Потребно је додати да се, осим у „Сутјесци“, фудбал на подручју општине Фоча играо и у „Раднику“ из Брода на Дрини, „Рудару“ из Миљевине и „Колини“ из Устиколине. Од ова три клуба, данас постоји само „Колина“, али је Устиколина од 1995. годне засебна општина у Федерацији БиХ.

Пише: Игор Јанковић