Ово је прича о Шкотланђанки која се са скоро педесет година упутила у ратом и тифусом захваћену Србију и остала јој вјерна и ријешена да јој помогне у најтежим тренутцима.

Од 1878. до 1882. године, Инглис је похађала Единбуршки институт за образовање младих дама. Са осамнаест година, школује се у Паризу. Жељелела је да се бави медицином и на срећу Софи Џекс-Блејк 1886. године, отвара Единбуршку медицинску школу за жене, гдје је Инглис започела своју медицинску обуку. Студије довршава у Глазгову, да би 1892. године са 27 година, постала љекар.

Свој први посао добија у Новој женској болници у Лондону, а потом у породилишту у Даблину. Њено шкотско срце је вукло у Единбург, те стога тамо отвара 1894. године, сопствену ординацију и породилиште за сиромашне жене, које касније прераста у Меморијалну болницу "Если Ингилс".

Елси, међутим, није ограничила своје активности на медицину. Није изненађење што се укључила у покрет за право гласа жена гдје је преузела улогу почасног секретара Единбуршког Националног друштва за право гласа жена.

Велики рат

Елси је имала скоро педесет година 1914. године, када је објављен рат. Снажног духа и патриотски настојена, понудила је своје услуге Ратној канцеларији. Одбили су је ријечима: "Добра моја дамо, иди кући и сједи мирно".

Међутим била је одлучна у намјери да докаже да жене могу да пружају медицинске услуге на првој линији фронта. Инглис је жељела да формира независне болничке јединице.

Одржала је инспиративан говор у октобру 1914. године, у Кингсвеј холу о томе "шта жене могу да учине и помогну у рату." Средства су почела да се сливају у организацију, а Французи и Срби су прихватили понуду свих женских медицинских јединица. Прва јединица је отишла у Француску у новембру 1914. године, док је друга отишла за Србију у јануару 1915. године.

Инглис је стигла у Србију као главни санитетски официр.

Помоћ Србији

Тешке 1915. године док се Србијом ширила епидемија тифуса, она оснива прве ратне болнице. Једна од њих се налазила и у Младеновцу. У знак захвалности 1915. године је изграђена спомен-чесма "Споменац", а на мермерној плочи уклесане су ријечи на српском и енглеском:

"За успомену на санитарне мисије шкотских жена у Србији и њиног оснивача др Елси Инглис, подиже II резервна младеновачка болница." – Изградили војници Моравске дивизије I позива под руководством резервног капетана прве класе Бор. Поповића.

Током тих дана била је позната као Мајка нације.

Крајем 1915. године, Србија је поново нападнута, али овог пута са много већим бројем војника. Србија је сама и одлучује се на повлачење.

Елси је изабрала да остане у Србији и суочи се са непријатељем. Њена јединица била је потиснута у Крушевац. Користиле су болницу Цар Лазар као базу. Болницу су затекли у веома лошем стању, без основних санитарних услова. Једини извор воде је била покварена пумпа удаљена више од 100 метара и налазила се на отвореном.

У року од 24 часа, Елси је успјела да оформи одвојена "одјељења" - за заражене и рањене - и уговори редовно снабдијевање топлом водом.

Њемци су повремено гранатирали комплекс. Када је једном приликом ишла из једне зграде у другу, у друштву још једне медицинске сестре, граната је експлодирала изнад њих, због чега су оглувјеле. Једино што је рекла било је: "Стичемо разна искуства, зар не."

У новембру 1915. године, била је заробљена у Крушевцу. Лијечила је српске војнике све до одласка трупа на Крф, када је уз помоћ Црвеног крста и Владе Сједињених Држава успјела да се врати у Велику Британију.

По повратку у Британију, Инглис се залагала за помоћ Србији. Због својих немјерљивих доприноса је 3. априла 1916. године, постала прва жена одликована орденом Бијелог орла, што је највиши орден који Србија додјељује. Она је такође одликована и орденом Светог Саве.

На љето 1916. године, лондонски поткомитет Шкотских женских болница, затражио је од Елси да одведе нову јединицу у јужну Русију, гдје су се српске трупе спајале са руском војском. Пристала је да оде. Елси је вјероватно већ тада знала да болује од рака цријева.

Јединицу која је кренула у Русију је чинило 76 жена: докторице, радиолози, фармацеути, 17 медицинских сестара и 16 болничарки, као и додатно особље. Ишле су у пратњи транспортне колоне и њиховог помоћног особља. У сваком тренутку су могле да обезбиједе двије теренске болнице, са по 100 кревета и сопственом операционом салом.

Када су дошле у Архангелск у септембру 1916. године, јединицу су радосно дочекале британске власти и руски војници. Елси је била популарна. Када је јединица кренула даље, за Одесу, руски пук стациониран у Архангелску одлучио је да прикладно испрати докторицу. Подигли су је у вис и носили уоколо. Елси се касније присјећала ове ситуације: "Можете само да замислите, побјегла сам им и рекла британском конзуку да сам мислила сам да ће Британија стати уз мене, али он се само смијао!" 

До децембра, Елси је своју јединицу ставила под контролу Руског Црвеног крста. Она и њено особље су се придружили другом повлачењу, а затим у јануару 1917. године и трећем. Елсина болест се погоршавала, али ју је истовремено задесио и низ симптома сличних дизентерији, па је своју тајну успјела да задржи за себе.

Наставила је да ради и за вријеме Руске револуције са Руским Црвеним крстом.

Иако су радили у изузетно тешким околностима, њено особље је остало ведрог духа. Куварица јединице, Мери Ли Милн, писала је кући: "Сјајно је живјети усред оваквих историјских дешавања".

У септембру 1917. године, јединица се поново прикључила српској дивизији у селу Хаџи Абдул у Бесарабији. Ту је Елси колабирала. Њена љекарска каријера ту је била завршена. Наставила је да издаје наређења и послала је телеграм кући са вијестима: "Све је задовољавајуће и добро осим мене". Тврдоглаво је жељела да остане у Хаџи Абдулу све док Срби нису безбиједно изашли из Русије. Елси се потом вратила кући.

Стигла је у Њукасл 25. новембра 1917. године. Обукла се, ставила своја одличја и отишла да се опрости од свог српског особља. Следећег дана, 26. новембра 1917. године, умрла је у присуству својих сестара. На њеној сахрани су присуствовали представници британске и српске краљевске породице.

Шкотске женске болнице су наставиле да шаљу своје јединице на ратишта. Када је у новембру 1918. године, наступио мир, велика количина новца која је остала, подијељена је болницама у Шкотској и Београду, у знак сјећања на Елси.

Ова изузетна жена је оставила трајно насљеђе, не само у кампањи за еманципацију жена, већ и у свакодневној болничкој њези. Постигла је велике ствари не само зато што је постала љекар, већ и тиме што је била практична, одлучна, сналажљива и тврдоглава особа. Винстон Черчил, искрени поштовалац рада Шкотских женских болница, написао је да "ниједе жене нису стекле већу репутацију током Великог рата... њихов рад, обасјан славом др Инглис, заблистаће у историји".