Суочен са све чешћим и, чини се, све прихваћенијим обичајем да се и у порти храма поздрављамо са „ћао“ или „добар дан“, осјетио сам потребу да о томе проговорим.

Не као укор.

Не као наметање.

Него као подсјећање.

Јер постоје ријечи које нису само ријечи.

„Помоз Бог“ није обичан поздрав. То није формалност, нити ствар навике. То је исповиједање вјере у једној реченици.

Када кажеш „Помоз Бог“, ти не поздрављаш само човјека — ти призиваш Бога као свједока сусрета. Ти у разговор уносиш благослов. Ти показујеш да знаш гдје си дошао.

А храм није било који простор.

Храм није улица. Није кафић. Није пролазна станица.

Храм је мјесто сусрета човјека и Бога.

И зато није свеједно како у тај простор улазимо — ни како се у њему обраћамо једни другима.

Нико не тражи савршенство.

Нико не очекује да свако зна све.

Али основно поштовање — да.

Када уђеш у нечију кућу, поздравиш домаћина како доликује. А у храму — домаћин није свештеник, нити народ.

Домаћин је Бог.

И зато „Помоз Бог“ није стара ријеч. Није застарјели обичај.

То је жива веза.

Како је говорио владика Атанасије Јевтић:

„Свака ријеч која призива Бога није празна — она већ носи благодат у себи.“

Жива нит која нас повезује са прецима, који су овим поздравом улазили у храмове, кретали на пут, дочекивали госте, тјешили једни друге и носили крст живота.

Одговор „Бог ти помогао“ није пука формула.

То је благослов.

То је оно што сваком човјеку треба више него било шта друго.

Данас, када се много тога изгубило, када смо се одмакли и од ријечи и од смисла, управо овакве ствари постају важне.

Не зато што су велике.

Него зато што нас враћају ономе што јесмо.

Ако изгубимо поздрав — изгубићемо и осјећај.

А кад изгубимо осјећај, лако изгубимо и мјеру.

Зато, кад сљедећи пут приђеш храму, или сретнеш брата и сестру у порти, сјети се:

Не кошта ништа.

А значи све.

Реци:

Помоз Бог.

И нека то не буде навика.

Нека буде свјесна ријеч.

Јер управо од таквих, малих ствари — почиње повратак себи.

Аутор: Велибор Д. Миливојевић