Хималаји су највиши планински вијенац на свијету. Фотографи кажу да су најљепши, а планинари да су најизазовнији. Овај планински масив, на граници између Непала и Кине, сан су сваког планинара и љубитеља природе.

У то се увјерио и наш суграђанин Симо Терзић са Пала који је протекле дане провео у походу на Исланд пеак, 6189 метара висок врх на Хималајима.

У разговору за портал „Катера“ Терзић је открио да сам врх Исланд пеак није највиши врх на Хималајима, али да је познат у планинарским круговима.

- Током одласка у Словенију, у поход на Караванке, планински масив на граници између Словеније и Аустрије, мој добар пријатељ Марино Видовић из Ливна, власник агенције "Mountain experience guides", поменуо ми је да у мају планира да организује експедицију на Хималаје током које би посјетили Еверест базни камп и попели се на врх Исланд пеак – рекао је Терзић.

Но, да се вратим на сами почетак.

Такав један подухват, осим што захтјева успон на велике висине које ми у земљи и окружењу немамо, захтјева и огромну психички припрему. Потребно је, у најбољим могућим условима, 16 дана провести "на ногама", сваки дан приступати ближе циљу, вршити аклиматизоване успоне, све у сврху постизања добрих физичких и психичких перформанси у условима када је ниво кисеоника до 60 одсто нижи у односу на подручје у којем ми живимо.

Прича Симо, трећи Паљанин који је ногом крочио на Хималаје.

Дошао је и дан поласка, 5. мај, Васкрс.

- Са породицом сам обавио свечани доручак, помолили смо се Богу за срећан пут и са сарајевског аеродрома полетио за Истанбул. Тамо ме дочекао Марин и још два учесника ове експедиције, Његош Калајџија из Брчког и Јуре Ћурковић из Загреба. Ноћним летом из Истанбула полетјели смо за Катманду – рекао је Терзић.

У дане док су се на Хималајима припремали за завршни успон, екипа је прошла кроз непалска села Луклу, Кунде, Дингбоче, Лобуче. У просјеку су прелазили 12-13 километара дневно са вертилакним успоном од 700 до 1200 метара.

- Прву главобољу сам имао када смо дошли у село Кунде на 3880 метара надморске висине. Када смо изашли у село Дингбоче на 4400 мнв већ сам осјетио колико сам боравак и вршење једноставних операција на тим висинама замара, па сам се трудио покрете учинити економичнијим и нагла устајања и убрзавања темпа избацити из навике – рекао је наш саговорник.

Фото: Уступљена фотографија

Истиче, седми дан му је, од почетка експедиције, био најтежи.

- Са 4400 мнв, изашли смо на око 4800 мнв, да бисмо се потом спустили на 4600, а затим попели на 4900 мнв у село Лобуче, гдје смо провели ноћ. Велике су то висине за нас који долазимо из земље у којој је највиши врх висок 2386 мнв. – наставио је он.

Онда су услиједила села Лобуче, Горак Шеп на око 5180 и базни камп Еверест на 5364 метара надморске висине.

Деветог дана чланови експедиције су кренули на аклиматизациони успон на врх Кала Патар који се налази на 5644 метара надморске висине.

- Кренули смо у цик зоре, надајући се лијепом времену, а игра облака нам је у једном моменту октрила Еверест у свој својој снази и моћи. Приликом успона осјетио сам колики ми се кисеонички дуг ствара и схвати сам да ће успона на Исланд пеак бити „борба“, иако ми је водич рекао да је то потпуно нормално за некога моје грађе, висине и некога ко не походи често високе планине. Пао ми је камен са срца након тих ријечи. Тога дана смо се вратили у Дингбоче на 4400 мнв и одморили се. Осјећао сам се доста добро – наставио је са причом наш саговорник.

Једанаестог дана експедиције чекао их је успон на истурени базни камп (АБЦ) на око 5850 мнв. Мало лакше рећи него учинити, јер накупило се око 1300 метара вертикалног успона.

Планинари су за 16 дана експедиције препјешачили 198 километара, а највише их је исцрпљивало то што се нон-стоп морало ићи горе-доље.

Терзић каже да је тај дио посебно тежак због висине на којој организам не функционише као обично.

- Никада у животу нисам био уморнији него по доласку у АБЦ. Да ли је у питању сунчаница коју сам, изгледа,  добио на путу до Лобоче, или можда почетни симптоми висинске болест, не знам, само знам да сам се, једва жив, увукао у врећу за спавање и одлучио да не устајем до поласка, сутра рано ујутру. Изгубио сам и апетит, срећом, не прерано, па сам осјећао да имам снаге, само ми је требао одмор. Доста одмора. Ту ноћ сам провео у неком полусну, толико сам кашљао да сам мислио да ће ми се груди распрснути, али ни у једном моменту нисам помислио да одустанем – рекао је Терзић.

А онда је услиједило оно о чему је Симо само сањао. У глуво доба ноћи, у 3.15 часова почео је успон на Исланд пеак.

Након три сата и петнаест минута приступио је "љепоти која оставља без даха".

- Угледао сам Марина и покушао да му честитам, али нисам успјевао. Ријечи једноставно нису хтјеле да изађу из грла. Загрлио сам учеснике експедиције, спустио ранац на тло и сјео, наслонвши се на њега. Био сам избезумљен од умора, а требало се вратити. У том моменту уопште нисам био свјестан властитог и успјеха мог планинарског друштва – поносно говори Терзић.

Како истиче, план је био да одморе пола сата, али су кренули назад након десетак минута јер се вријеме на врху нагло покварило.

- По повратку у базни камп сам сјео. Требало се пресвући и спаковати, али ја то једноставно нисам могао. Ухватио сам себе како имам неке неповезане мисли и замишљам неке људе и ситуације које нису ту. Халуцинирао сам – додао је он.

Након кратког одмора требало је кренути назад, пјешке, на пет дана дуго путовање до Лукле.

Симо Терзић је трећи Паљанин који се попео на неки хималајски врх, први члан ПД "Јаворина" Пале на Хималајима, али и Паљанин и грађанин Источног Сарајева са највишом достигнутом висином у хималајском горју.

Он ће Исланд пеак уписати у планинарску књижицу у којој су поред локалних, уписани и значајни свјетски врхови.