Тешко је прецизно утврдити да ли је у породицама са много дуговјечних људи узрок генетика или начин живота, јер су највјероватније имали и сличан начин исхране и услове живота.

Иако је смрт неизбјежна, дужина живота драстично варира међу људима. У чему је тајна дугог живота? Да ли је наша дуговјечност већ кодирана у нашој ДНК или је то одређено нашим животним стилом? Шта кажу научници који се баве старењем?

Просјечни животни вијек у многим развијеним земљама је већ око 80 година. Има и оних који су живјели много дуже – најстарија особа за коју се зна, живјела је 122 године. Неки научници тврде да људски вијек може да траје 123 године.

Једанаесторици научника који се баве старењем портал Сајенс алерт је поставио питање: „Да ли је дуговјечност првенствено одређена генетиком?” Ево шта су сазнали.

Дуговјечност – у поређењу с чим?

Стручњаци су имали двије различите интерпретације овог питања:

1) Да ли је дуговјечност људи у поређењу са другим врстама првенствено одређена генетиком?

2) Да ли је дуговјечност људи у поређењу једних с другима првенствено одређена генетиком?

Генетика одређује дужину животног вијека међу врстама

Различите животињске врсте имају веома различит животни вијек. Гренландска ајкула може да поживи и до 400 година, док неке врсте инсеката живе само пет минута. Ове разлике одређује генетика.

Професор Дејвид Џемс, стручњак за старење са Универзитетског колеџа у Лондону, каже да „Уколико питање гласи: Да ли су горње границе дуговјечности код људи као врсте првенствено одређене генетиком? У том случају, одговор је 'апсолутно јесу‘.”

На примјер, максимални животни вијек људи је приближно двоструко дужи од наших најближих сродника међу вишим приматима, као што су шимпанзе и гориле, пренси РТС.

Код људи, начин живота је важнији од генетике

Доктор Џемс додаје: „Ако питање подразумијева: Да ли су разлике у животном вијеку између појединих људи првенствено одређене генетиком, онда је одговор 'врло мало вјероватно'.”

Већина стручњака сложила се са др Џемсом. Иако генетика игра улогу у дуговјечности, она није примарни фактор који је одређује.

Професорка Џенет Торнтон, стручњак за старење и ћелијску биологију и некадашња директорка Европског института за биоинформатику, каже да „генетика учествује са мање од 30 одсто у дуговјечности – али тачно је да се дуговјечност јавља у породицама – то јест, у породицама дуговјечних људи је било много предака који су дуго живјели”.

Колико дуго ћемо живјети не зависи само од наших гена

Тешко је прецизно утврдити да ли је у породицама са много дуговјечних људи узрок генетика или начин живота, јер су највероватније имали и сличан начин исхране и услове живота. Проучавање ДНК ових људи могло би нам рећи нешто више.

Професор Кен Паркинсон, стручњак за старење и онкологију са Универзитета „Квин Мери” у Лондону, каже да „многи истраживачки тимови то покушавају да разумију секвенцирањем ДНК стогодишњака и суперстогодишњака и вршењем анализе на нивоу генома”.

Учинак животног стила на дуговјечност је очигледан када се погледа како се просјечна дужина животног вијека повећавала током стотина година због повећане доступности чисте воде, хране и медицинске његе.

С друге стране, супротно очекиваном, показало се да би ограничавање калорија које се уносе могло бити повезано са дуговечношћу људи. Још један одлучујући фактор животног стила је и вјежбање. Показало се да чак и лагана вјежба од 15 минута дневно повећава очекивани животни вијек за око три године.

На индивидуалну дуговечност људи утиче генетика, али не првенствено. Професор Лорна Херис, експерт за генетику и ћелијску биологију са Универзитета Ексетер, закључује да: „генетика може да вас припреми за дуг живот, али онда треба да урадите праве ствари да бисте то и постигли”.