Вршњачко насиље данас је можда распрострањеније него икад. Живимо у свијету у којем друштво изругивање, игнорисање или исмијавање још посматра као дјечји несташлук. Ипак, насиље представља велики друштвени проблем.

У школском окружењу и међу вршњацима оно није ријетка појава, годишње више од милијарду дјеце доживи неки облик насиља.

Стицање статуса у групи вршњака

Данас, каже нам психолог и психотерапеут трансакционе анализе Елма Омерсофтић, живимо у друштву са високим прагом толеранције на насиље тако да одрасли модели који показују и толеришу насилно понашање у блиском дјечјем окружењу, утичу на развијање толерантних ставова према насиљу међу дјецом.

– Кроз програм превенције насиља у школама Кантона Сарајево детектовано је да је у основним школама свако седмо дијете изложено ризику од насиља, а у средњим школама свако четрнаесто. То је позив на акцију. Покретањем програма стварају се претпоставке за превенцију насиља и негативних посљедица. Већи ангажман наставника у праћењу понашања ученика, као и фактора ризика, у сарадњи са родитељима, може много утјецати на превенирање – рекла је Омерсофтић.

Дјеца у насилном окружењу почињу развијати позитивне ставове према насиљу ради одбране, али и ради стицања статуса у групи вршњака. У окружењу у којем је оно хронично присутно, посљедице трпе дјеца која су жртве, дјеца која чине насиље, али и она која га посматрају. Дјеца која често свједоче насиљу, трпе посљедице и неријетко постају или жртве или починиоци. Због тога је веома битно подизање свијести јавности о обавези пријављивања.

– Најчешћи облици насиља у школској доби су физичко, вербално и сексуално те нови облик насиља, путем информационо-комуникационих технологија. Вршњачко насиље може бити резултат занемаривања и насиља у породици, насилног окружења у комшилуку и заједници, лоше климе у школи, односно нарушених односа у школи, примјене погрешних метода у вођењу наставе, као и недостатка адекватних ресурса за дјецу и младе у заједници – говори Омерсофтић.

Дјеца која, како наводи, доживе насиље, имају посљедице по ментално здравље, али неријетко и на соматско или физичко, што се може манифестовати честим мокрењем или одласком у тоалет, боловима у стомаку или главобољама. Такође, често бивају повучена, што у најтежим случајевима може довести и до социјалне искључености.

– Уколико дијете дуго трпи насиље, посљедице могу бити погубне и могу утицати на развој личности дјетета. Таква дјеца могу бити тужна, плашљива, забринута, ниске концентрације, ниског самопоштовања или с осјећајем незадовољства и туге. Уколико се благовремено не препозна жртва и не пружи подршка, посљедице се могу манифестовати у одраслој доби и такве особе могу имати паничне нападе, депресију, поремећаје спавања и прехране, суицидалне мисли – рекла је мр. сц. Омерсофтић.

Покушати придобити дјететово повјерење

Кад говоримо, истиче, о детекцији насиља, родитељ је тај који би први требао примијетити да његово дијете има проблем, јер он најбоље зна навике и понашање дјетета. Често мокрење, болови у стомаку, болови у леђима, стезање у прсима, слаб сан… само су неки од симптома које морају примијетити.

Поред тога, могу се јавити и слаба концентрација, одбијање писања задаћа, попуштање у учењу, реаговање на изненадне звукове, избјегавање наставе или тражења других путева од куће до школе.

– Кад родитељ примијети неке од ових знакова, битно је да пажљиво приступи према дјетету и да покуша придобити повјерење дјетета да би се оно отворило. Осим тога, било би добро да се у таквим случајевима обрати психологу – истакла је Омерсофтић.

Због тога је, каже, улога психолога у образовном систему од великог значаја, јер дјеца у школи спроводе веома много времена и у школи се могу веома добро видјети све интеракције између вршњака, између родитеља и дјетета, дјетета и наставника, али и између наставника и родитеља.

Недостатак едукације наставника

Недостатак едукације наставника, као и лоша школска клима, доводе до тога да наставници често у свом раду врше емоционално насиље над дјецом користећи неадекватан рјечник или опхођење, попут изругивања пред цијелим разредом или користећи методе уклањања из разреда ученика умјесто изналажења адекватног рјешења и дијалога.

У таквим ситуацијама, наставници врше насиље над дјецом. Рјешење лежи у едукацији наставног особља, али и у бољој сарадњи са стручном службом, која би морала имати психолога, педагога и социјалног радника

Важност друштвене заједнице

Друштвена заједница, поготово локална, треба да гради систем вриједности, који је у великој мјери нарушен, са нула одсто толеранције на насиље. Потребно је да више пажње дају садржајима намијењеним дјеци, да им омогуће здраве изборе бављења спортом, и то не само грађењем спортских игралишта него и организовањем такмичења. Такође, организовање културних или едукативних садржаја, који могу помоћи дјеци да испоље своју креативност и да је покажу у локалној заједници, значајно би допринијели мањем ризику развоја насиља.