Током љета и јесени 1941. четници и партизани, што заједно што самостално, ослободили су прилично велику територију централне и западне Србије.

Јединице лојалне краљу ослободиле су од Нијемаца Лозницу и цијело Подриње са Мачвом, осим Шапца, а потом Чачак, Краљево и Крушевац. То је њемачком окупатору снажно зазвонило на узбуну па је ријешио у коријену сасјећи овај устанак, јер већ бијаше озбиљно забављен операцијама на источном фронту. Показујући поново свој афинитет ка бруталним злочинима, започеше одмазду над невиним цивилима по оној познатој “за рањеног 50, а за убијеног Нијемца стријељати 100 Срба”.

Ускоро су Крагујевац, Краљево и друга мјеста завијени у црно, а крвави биланс био је око 10 хиљада стријељаних. Дража Михаиловић се зато 19. септембра у Струганику, у кући Мишића, састаје са Јосипом Брозом тражећи, прије свега, да се оружане акције за неко вријеме обуставе, али то није пило воде. Комунисти су по директиви из Москве морали нападати Нијемце на сваком кораку, да би се смањио притисак на Совјетски Савез. Уз то, није тајна да за партију ниједна цијена није била висока за побједу револуције, док је Дражин императив био по сваку цијену сачувати биолошку супстанцу српског народа који је у претходном рату 1914-1918 бројчано  смањен за једну трећину и то у структури радно и полно најспособнијег мушког становништва. На том питању разбили су се и сви каснији преговори са комунистима па је уз сву идеолошку искључивост будући сукоб био неминован.

Нијемци су прво ликвидирали тзв. Ужичку републику, да би се потом могли свим силама устремити на националне снаге под командом Михаиловића. Четнике су сматрали потенцијално најопаснијим противником, јер их је већина народа искрено подржавала, посебно њихове официре са којим су само двадесетак година раније извојевали блиставе побједе у Великом рату. Сматрало се да они развојем устанка могу извршити масовну мобилизацију, а знајући српске војничке квалитете, тада би ђаво однио шалу. Пред том пријетњом њемачки командант Србије, генерал Паул Бадер, почетком децембра покреће велику офанзиву под називом “Михаиловић”. За ту сврху, поред три посадне дивизије: 704, 714. и 717, са источног фронта довлачи 113. дивизију, те један пук из Солуна, а ударну песницу ће чинити 342. пјешадијска дивизија из Срема. План је био једноставан: четничке снаге на Равној гори смрвити гвозденим клијештима, обухватом са четири колоне, двјема из Ваљева, а по једном из Чачка и Крагујевца.

У кући Мишића

Дражин штаб је имао доста прецизне податке о намјерама и распореду непријатеља, међутим због већ речених одмазди и чињенице да су Нијемци водили и цивиле као живи штит, наређује да се не улази у отворену борбу, већ да се оперативне јединице претопе у мање саставе и тихо исцуре са операцијског простора, као би Нијемци ударили у празно, што се на крају и десило. Али, и друга страна је, због издаје неких људи Косте Пећанца, знала све о локацији и кретању четничког штаба. Тако је једна оклопно-механизована јединица у цик зоре 6. децембра изненађујуће брзо продрла у село Струганик, гдје се Дража са мајором Остојићем налазио у кући свог класног друга, старог пријатеља и саборца, мајора Александра Мишића, желећи да га одговори од намјере да са својим одредом ступи у борбу са Нијемцима, што је овај намјеравао. Мајор Мишић је иначе био син прослављеног српског војсковође, војводе Живојина Мишића.

Затечени наглом појавом Нијемаца, појахаше коње и хитро замакоше у оближњу шуму, праћени пјешадијском ватром Шваба, који су се већ размиљели свуд около. Шта предузети? Мишић, свјестан важности Дражине улоге у покрету, а и да не би, као војни инвалид тешко нарушеног здравља, успоравао друге при извлачењу, брзо се одлучи на један пожртвован корак. Огрну Дражин шињел са еполетама и крену ка Швабама, говорећи на њемачком: “Ја сам пуковник Михаиловић, предајем се”.

И поред одвраћања, његов блиски сарадник, мајор Иван Фрегл учини исто, представљајући се као Иван Поповић. Швабе их окружише, разоружавајући шест Мишићевих пратилаца и тако сачекаше долазак својих виших официра. Све је то дало времена Дражи и мајору Остојићу да се са пратњом непримијећени извуку из клопке. Ова тактичка група Нијемаца се искључује из даљих операција и важне затворенике одмах спроводи у Ваљево, претходно пославши једну чобаницу да обавијести “кога треба” да ће у случају напада, заробљеници одмах бити погубљени. Када је ова поворка пролазила кроз Ваљево, маса људи их је огорчено посматрала стиснутих вилица, а славодобитни осмијех њемачких официра ускоро се претворио у неки кисели грч, када су сазнали да у рукама не држе Михаиловића и његовог ађутанта.

По свједочењу заточених четника и партизана у ваљевском затвору, Нијемци су двојици заробљених мајора ставили до знања да ће завршити пред стрељачким стројем у случају одбијања сарадње на ликвидацији четничког покрета. Поносни родољуби с индигнацијом одбише те срамне понуде, истичући да је живот мала цијена за издају једном часном српском официру, заклетом краљу и отаџбини. А када је њемачки капетан “пријатељски” савјетовао Мишића да прихвати заробљенички логор и избјегне смрт јер, као син једне Њемице у себи има и пола германске крви, овај му с леденим изразом лица одбруси: “Господине, то пола сте ми источили на Колубари”.

Непознато мјесто

И мајору Фреглу је због поријекла понуђено исто, али је и он то глатко одбио. Ускоро им, 15. децембра, пријеки суд изрече смртну казну стријељањем. По неким причама наводно је и њемачки официр, син Оскара Поћорека, тражио да обавезно буду стријељани. У међувремену, Мишићева супруга Милена некако доби дозволу да га посјети у затвору. Послије је свједочила да је био необично миран и достојанствен, иако је већ тада знао за пресуду, што јој је послије и потврдио својим посљедњим писмом, у којем истиче да спремно полаже живот за част и слободу отаџбине. И Милица Фрегл долази у Ваљево, али нажалост касно да би мужа затекла живог. Објема је командант Ваљева, капетан Фон Штенцл, предратни инжењер у Сарајеву, 18. децембра предао опроштајна писма и личне ствари мужева, те на српском језику саопштио да су они стријељани дан раније на непознатој локацији, истичући, са пуно поштовања, како су пред смрт испољили ријетко виђену присебност и јунаштво.

Мјесто егзекуције и данас је непознато. По тврдњама неких фолксдојчера, то се збило на брду Кличевцу, док су други помињали Ђеновачку шуму на путу ка Шапцу. Међу разним верзијама самог чина стријељања, убједљиво превладава она по којој су Нијемци двојици храбрих мајора понудили испуњење посљедње жеље. Осим што су оба изричито тражила да им се не вежу очи, Фреглу је дозвољено да лично командује стрељачким водом, док је Мишић, на чуђење присутних, затражио да одвеже пертлу на десној чизми. Након што је Словенац командовао нишањење, Мишић је замахнуо ногом и снажно шутнуо чизму према збуњеном стрељачком строју, који се једва прибра на Фреглову команду “Фојер!” и тада плотун покоси два часна официра. Била је то епска слика смрти двојице витезова, пали су један поред другог, а њихова врела крв се заједно стакала у локвицу што се пушила на слеђеној земљи.

Алесандар Мишић рођен је у Београду 1891. Војне школе започиње у Русији, али их прекида због болести и учешћа у балканским ратовима, а потом и у Великом рату. Ту задоби седам рана и испољи велику храброст и командне квалитете. Наш народ каже: “Какво дрво, такав клин; какав отац, такав син”.  Војску напушта 1922. због сукоба са једним корумпираним колегом, бившим аустроугарским официром. Живи повучено, али пуно ради на помоћи ратној сирочади и војним инвалидима. У цивилној је служби све до 1941, када се придружује пуковнику Михаиловићу на Равној гори. Обавља важне обавјештајне послове као члан Врховне команде, а ускоро стаје и на чело Рибничког одреда, гдје му је начелник штаба генералштабни мајор Иван Фрегл. Овај Словенац, рођен 1903. у Марибору, је био врло даровит официр и патриота, који је одмах по Априлском рату са мајором Карлом Новаком организовао покрет отпора у Словенији. Потом се придружио Дражи на Равној гори и формирао официрску школу у којој је предавао стратегију. Иначе, Фрегл је 30-тих година спадао и међу најбоље европске такмичаре у алпском скијању.

Судбине

На писмени захтјев министра војног и начелника штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, дивизијског генерала Михаиловића, краљ Петар Други је у Лондону на Мали Божић 1941. донио указ о постхумној додјели Ордена Карађорђеве звијезде са мачевима мајорима Александру Мишићу и Ивану Фреглу.

Александар Мишић је имао два брата. Старији Радован, рођен у Београду 1887. године, био је официр српске војске бриљантне каријере. Још као гимназијалац побјегао је од куће и четовао у Македонији са комитама Чича-Крсте, а потом је био официр у балканским и Великом рату. По чину је био потпуковник у коњичкој дивизији и професор Војне академије све до Априлског рата, када је у рејону Фоче ухапшен од Нијемаца и одведен у нирнбершки логор. Три дана пред полазак за Србију, јула 1945. године преминуо је измучен боравком у чак седам логора.

Интересантна је судбина најмлађег од браће Мишић. Војислав је рођен 1902. у Ваљеву, а школовање за војни позив започиње у Русији. Међутим, због револуције одлази у Лондон, гдје је дипломирао  хортикултуру. Између два рата ради на свом приватном имању у Македонији, али показује и интересовање за политику. Избијањем рата 1941. долази у Струганик и, одбивши да се покори ауторитету 11 година старијег брата, одлази у партизански Колубарски одред, одакле су га претходно врбовали. Александар на сваки начин покушава да брата одвоји од партизана и коначно га добавља у Струганик помоћу лажне вијести да им је сестра на умору. Ту га буквално држи у кућном притвору код сестре Еле. Војислав ће ту бити и заробљен од Нијемаца и пребачен у логор на Бањици. Очајна мајка Лујза бори се да спаси посљедњег сина, генерала Бемеа упознаје са часним поступком свог покојног мужа према заробљеном фелдмаршалу Макензену и Војислав бива пуштен. Међутим, крајем рата он је поново у партизанима на Сремском фронту у чину капетана. Током суђења генералу Михаиловићу појавио се као свједок оптужбе. Међутим, само двије године касније биће осуђен од тог истог суда као симпатизер “Москве” и одробијати три и по године на Голом отоку. Тамо је тешко пропатио, често пролазећи кроз “топлог зеца” гдје су га крвнички тукли уз повике: “Удри војводиног сина”. Послије одлежане робије радио је у Градском зеленилу Београда, гдје је и преминуо 1974. године.

Интересантно је да су још у току рата однекуд пуштене гласине како су мајори Мишић и Фрегл виђени живи у неком њемачком логору. Ова прича рекла-казала до данас није добила никакву потврду. Зна се и то да су њихове супруге и послије рата трајно живјеле у Србији под будним оком власти и трпјеле разне недаће, при чему су, каквог ли апсурда, називане женама народних непријатеља и слуга окупатора. Није то био само шамар патриотској традицији једног народа, већ и увреда за здрав разум, а прављење злочинаца од жртава је и увреда Бога. Па ако Мишић и Фрегл нису пали као часни родољуби и антифашисти, онда је питање ко јесте?

Лујза

Војвода Живојин Мишић је са супругом Лујзом (1865-1956) имао шесторо дјеце: три сина и три кћери. Лујза је била кћерка београдског грађевинског предузетника, Нијемца Фридриха Крикнера. И поред забране родитеља, из велике љубави удала се за сиромашног поручника друге вјере. Са њим је заједно преко главе претурила многе изазове и недаће, четири рата, политичке ударе, стална сељакања и неизвјесности, остајући му вјерна до задњег дана. Испуњава му и посљедњу жељу, градећи нову кућу у Струганику, коју су Нијемци спалили 1941, одмах сутрадан по Александровом стријељању. На крају је прихватила и православну вјеру крстећи се и промјеном имена у  Магдалена.

Пише: Драган Мијовић