Бесједа ученика ЈУ Средње школе ”28. јуни” Источно Ново Сарајево Дамјана Бошковића поводом обиљежавања крсне славе ове школе - Видовдана.

Рече Господ: „Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити“.

Благи Боже, хвала ти на овом дару те напаћени српски род још једаред под небеском капом твојом дочекује свети Видовдан! Заиста је нечувено у историјама свијета да неки народ, и то тако малобројан и убог, као највећу реликвију поштује и слави дан највеће туге.  Дан свога стратишта. Дан мрачнији од било какве ноћи и ужаснији од свих паклених кругова. Обиљежавамо пропаст свога царства, погибију хиљада најчаснијих витезова, ваљање свете главе у блату, вапај гимназистин из швапских тамница, дјечју сузу на дједовом трактору… Нејасна је ово енигма пред очима просвећене и модерне Европе. Нејасна и нерјешива, јер, како каже Свети владика Николај: „Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово.“ А није ни важно. Навикли смо бити сами на временском обзорју.

Међ' неродним њивама и огољеним планинама, из урушених зидина престоног града Крушевца уздиже се двор цара Лазара. Двор је пуст. Све што је дисало устремило се страшном губилишту. Читав некадашњи живот стао је сада у устрептало срце посљедње царице српске Милице. Са прозора своје одаје царица нијемим погледом испраћа сву дику српства на југ, на Косово поље. Нијема је и стамена попут херцеговачког камена. Дубоко у себи царица изговара молитву за уснуле у Христу. Један за другим у јутарњој измаглици нестају: српски војник, српски учитељ и српски сељак. Нестају, а у одразу наличе самоме Христу.

1. Марица, Плочник, Чегар, Цер, Кајмакчалан, Кошаре… Чини се да је Србин од свога постанка увијек ратовао, без прекида и предаха. Миленијумско војевање! Мало ли је! У најцрњим сновима и најкрвавијим моментима људске хронике, наш је војник постојано салутирао на бранику своје отаџбине. Имао је и зашто! Требало је искреним родољубљем и сопственом крвљу сачувати вјековне цркве и манастире, прастаре епитафе и пожутјела јеванђеља. Потребито је било подметнути плећа и срце у њима како би наредно покољење могло причати својим потомцима о ахилејевском херојству њихова наврдједа, курђела и аскурђела. О трагичној судби једне цивилизације која је све своје заложила да се окити Христовим вијенцем. И гдје ћете игда наћи већу трагедију у скученијем вртлогу историјском него у Косовској бици, најзнаменитијој и најсветијој од свих? Она је нарочита због јединствене воље Лазареве војске да пође у смрт и из смрти у вјечност. Или, како то владика Николај вели: „Друкчије је с Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за 'царство небесно', а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, 'за крст часни и вјеру хришћанску', 'за лијепо име Исусово'.“ Поучен Христовим примјером, Лазар је земаљско царство замијенио небеским, а, угледајући се на њега, тако одреда и његови витези. Слиједећи примјер, а страхујући од страшних ријечи кнежеве клетве, оставили су своје мајке, жене, чељад и огњиштa и потурили главу под туђински мач. И не само косовски јунаци. Сви који су под српским барјаком пали, пали су да би их Христос устао. Нека је вјечна слава и хвала српскоме војнику!

2. Чини се као да се годинама заборавило или гдје било затурило изворно значење и истинска улога учитеља и наставника. Сјетимо се да је Свети Сава био народни учитељ, оснивао школе и тиме свој род извео на пут богопознања. Сам Господ Исус Христос проповиједао је науку љубави и њоме задојио све земаљске нараштаје. Сава извео на пут, Христос повео ка Творцу. Просвјетни је радник стуб сваког друштва. То је један од најтежих, али и истовремено најплеменитијих позива. И управо зато не смијемо губити компас и неправедно занемаривати наставнички позив. И управо зато просвјетни радници нити једнога трена не смију заборавити шта је циљ и суштина њиховог рада и дјеловања. А у свјетлу овога свијетлога празника спознајмо језгро образовања! Схватимо да је учитељ ученику као баштован младоме дрвету! Оно које је редовно заливано, на вријеме калемљено и с љубављу збрињавано израшће и починути плодом. Младима који су на вријеме почели сазнавати и васпитати се, којима су наука и умјетност пружени отворених шака, али и који су благовремено уведени у своју културу, традицију и којима је у свијести генетски код изједначен са косовским, племенским, заиста је пружена шанса и јака потпора да постану узорни и дични чланови друштва, понос свога рода. Васпитач, учитељ и професор мора запалити бакљу једном и једном своме ученику. Бакљу која ће варничити родољубљем, знањем, фолклором и вјером. Ону која ће младу душу водити кроз таму пећинске модерности и открити јој вјечне истине. Нека Бог чува и наводи српског учитеља!

3. Када би се данас човјек затекао у каквој регистартури и изјаснио се као сељак, погледали би у њега и мислили да је сишао с памети. Рећи за некога да је сељак узима се за тешку увреду и понижење. А има ли у српском памћењу племенитије титуле и честитије хвале за раба Божијег? И цар и краљ и велможа заиста су понизно могли сагнути главе када је на историјску сцену, негдје са руба позорнице, иступао српски сељак. У најтежим тренуцима, онда када је хронолошка казаљка очитавала ђавоље цифре, а државност и нација се пели на пиједестал са вјешалима, тада је српски сељак постајао жила куцавица свесрпске ствари. На себе је преузимао улогу војника, учитеља, браниоца, мудраца… Снага народне масе постајала је непробојни бедем пред којим су падали освајачи и сламала се царства. Прости народни човјек жив је сазидан у темеље Србије и Срба. Боже, помени српског сељака у царству своме!

Испраћајући кољено за кољеном, царици се нехотице оте суза издајица. Удар капи проломи се као стотину громова. А ехо одјекива десетерцом:

„Све је свето и честито било

И миломе Богу приступачно.“