Маратонци трче почасни круг је српски филм снимљен 1982. године у режији Слободана Шијана, а сценарио је написао Душан Ковачевић на основу своје позоришне представе која је настала десетак година раније. Овај филм је добитник многих домаћих и међународних награда и сматра се једним од најбољих остварења српске и југословенске кинематографије.

Мало је познато да су Маратонци заправо били критика тадашњег ауторитарног система. Аутора је тадашња власт подсјећала на погребно предузеће, а сви су на власти били доживотно и није било назнаке кад ће отићи. После смрти Пантелије (који наводно представља Тита), оснивача погребног предузећа Дуго коначиште, насљедници крећу у борбу око подјеле имовине. Ковачевић на крају филма на симболичан начин предвиђа распад Југославије, што ће се годинама касније обистинити.

Иако у то вријеме званично није било цензуре, постојала су одређена тијела која су одлучивала шта смије пред публику, а шта не смије. Тако су разне комисије неколико пута одлагале почетак снимања филма Маратонци трче почасни круг, а на прву верзију сценарија стављена је забрана. Ипак, сцене које су по мишљењу цензора биле проблематичне су избачене, али то није промјенило суштину филма.

Из филма је избачена још једна сцена која би гледаоцима дала праву слику о улози служавке Оље (коју глуми Мелита Бихали) у породици Топаловић. Наиме, она Топаловићима није служила само за одржавање домаћинства него буквално за све, па чак и за секс. У поменутој сцени Лаки (Бата Стојковић) улази у собу и затиче свог деду Аксентија (Мија Алексић) у кревету са служавком Ољом и повикне: „Шта то радиш, вечерас је мој ред!“ Ова сцена је обрисана због несугласица Мелите Бихали и сниматеља Боже Николића.

Према оригиналном сценарију за представу Маратонци трче почасни круг, старост чланова породице Топаловић је следећа: Пантелија: 150 година, Максимилијан: 126, Аксентије: 102, Милутин: 79, Лаки: 44, Мирко: 24.

У филму Маратонци трче почасни круг могу се видјети сцене три различита снимка из тридесетих година, од чега је на самом почетку филма приказан архивски снимак атентата на краља Александра I Карађорђевића 1934. године у Марсељу. Касније су приказане сцене из чешког филма „Екстаза“ из 1933. са глумицом Хеди Ламар кад Ђенка објашњава Кристини и Мирку да се прославила тако што се скинула гола (иако се радња Маратонаца дешава 1935, а Хеди одлази у Америку и достиже славу тек после 1937. године). Гледаоцима најпознатији снимак приказан је у Ђенкином биоскопу и приказује пјевача Милана Тимотића како пјева чувену песму „Сви ви што маштате о срећи“. Ова сцена узета је из краткометражног филма „Прича једног дана из 1941. године“, режисера Макса Калмића у коме је приказано како протиче један дан у Београду.

Кућа породице Топаловић налази се на Косанчићевом вијенцу, на углу Задарске и Сребреничке улице и данас је у очајном стању. У приземљу куће од 1945. године живи породица Јеринић која има статус заштићених станара. Првобитни власник куће преминуо је 1998. године и како није имао потомке, родбина и насњедници продали су кућу садашњој власници. Њена намјера је да кућу сруши и на том месту изгради другу, али не може ништа да уради док траје судски спор са Јеринићима. Још један од разлога што се кућа налази у лошем стању је тај што власница станарима не дозвољава поправку њене имовине, па су тако зидови пуни влаге због кише која улази кроз изломљене прозоре на спрату.

Инспирација за лик Ђенке (Бора Тодоровић) највјероватније је био предратни сниматељ Коста Новаковић који је уједно био стручњак за еротски филм. Његов студио се налазио у Курсулиној улици и најчешће су га посећивале девојке из богатих породица које би жељеле постати популарне, а он их је фотографисао голе. Његово најпознатије остварење је „Грешница без греха“ из 1930. године које, иако обилује слободнијим сценама, није класификовано као еротски филм.

Поред мјузикла и многобројних представа, Маратонци су се нашли и у форми стрипа. Године 2013. домаћи мајстори стрипа Драган Лазаревић Лазаре и Божидар Милојковић Бам одлучили су да један од најбољих домаћих филмова стрипују у 128 табли.

У сцени где Лаки крематоријуме описује као будућност, Ђенка потврђује његову изјаву, коментаришући да их је виђао на свом претходном путовању у Немачку. Ово је била очигледна алузија на прве нацистичке логоре и спаљивање људи, као и вишевековна српска жеља да иду у корак с Немцима.

Човјек који из бунара вади мртво прасе исти је глумац који је у филму Ко то тамо пева викао: „Буши ха ха ха!“ Реч је о глумцу аматеру Станојлу Милинковићу из села Грабовац код Свилајнца. Станојло је радио као лимар, а први пут је запажен на аудицији за филм „Најљепша соба“ 1978. Појавио се као споредан глумац у четири филма Слободана Шијана.

Поред куће на Косанчићевом вијенцу, филм је сниман на различитим локацијама у Београду, али и у Панчеву. Кућа Билија Питона налази се на Топчидеру, а сцена где је Лаки прегазио господина Рајковића снимана је у Пионирској улици на Кошутњаку. У Панчеву је снимана чувена сцена обрачуна између Топаловића и Билија Питона, као и сцена где Ђенка виче да поново ради биоскоп, која је снимана на Гимназијском тргу у овом граду.