На данашњи дан 1868. рођен је Алекса Шантић, највећи српски пјесник "по души и срцу", аутор антологијских пјесама “Остајте овдје”, “Емина”, “Вече на шкољу”.

Рођен у Мостару, Шантић је заувијек себе везао за тај град у ком је живио већи дио живота.  Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ којем је и сам припадао. Његови стихови нису настајали у издвојености, већ из самог пулса града, из погледа преко авлија, из шума Неретве, из сусрета и тишина, из љубави и растанака.

Трајно везан за родну груду и огњиште, стихови неких од Шантићевих родољубивих и најпотреснијих пјесама говоре о патњи оних који заувијек напуштају отаџбину и одлазе у туђину.

Алекса Шантић преминуо је 1924. године од туберкулозе у свом Мостару. Свој вјечни мир нашао је на православном гробљу Бјелушине, гдје и данас почива у тишини која више говори него многе ријечи.

„Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дело колико Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете у нашој књижевности“, говорио је Јован Дучић о Шантићу.

Што те нема

Кад на младо пољско цв’јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Кроз груди ми жеља л’јеће:
„Што те нема, што те нема?“

Кад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Кроз срце се гласак краде:
„Што те нема, што те нема?“

Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
„Што те нема, што те нема?“

И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
„Што те нема, што те нема“…

1897.