Прије 15 година (3. марта 2010) умро је Момчилo Момо Капор, једнан од највећих српских и књижевника, сликара и публициста у 20. вијеку.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду, као најзначајнији аутор најчитаније прозе у бившој Југославији и сликар чија су дјела излагана у галеријама широм земље.

Катерини приједлози књига за ову седмицу су Капорови романи - Уна и Зое.

Роман Уна, који је настао 1981. године, спада у ред најчитанијих дјела Моме Капора, не само због интригантне љубавне приче око које се радња одвија већ и због начина на који је аутор успио да дочара дух једног времена и тако га заувијек сачувао од заборава.

Напуштајући своју „комфорну зону“ и упуштајући се у везу са студенткињом, професор Бабић доводи у питање сопствену егзистенцију, али заузврат добија много више или му се, можда, само тако чини.

„Зое је прича о једној осиромашеној принцези, али у исто време и портрет једног града (…)
С временом, не знам тачно када се то догодило, његова љубав према Њујорку је почела да јењава. Уместо блештавих реклама, луксузних излога и вишеспратница – поново се вратио камену, сунцу и маслинама. Вероватно је на крају Херцеговина ипак била јача, па је надвладала сва искушења. (…)“

(Из предговора Ане Капор)