Почетком овог вијека у Босни и Херцеговини се појавио, на први поглед, бенигни феномен звани кладионица. Бијег у благу виртуелност која омогућава лаку зараду, попут најбржег вируса, увукао се у све поре друштва. Имуних на дијагнозу клађења, које је прерасло у коцкање, било је све мање, а напретком технологије кладионица се претворила у праву пошаст која је разорила хиљаде породица.

Сваким даном она је све продорнија, а маркетиншким улагањима је, и дословно и пренесено, спонзор нових младих разарача који нису ни свјесни да ће за пет или десет година постати коцкари. Сиротињски крај којем је врхунац технологије био дуван, а у којем се неке од живућих генерација сјећају како су струју добиле тек у петнаестој години живота, данас врло лако, из кревета и у свега пар кликова, може уништити сопствени живот и животе својих ближњих.

О феномену кладионица које уживају „добар имиџ” за hercegovina.info анализе су из својих углова дали психолози Марко Ромић и Маријана Бараћ.

Ромић види више проблема у опхођењу према кладионицама

Кладионице су поред школа, вртића, отварају се умјесто пекара, киоска... Право је питање како не поклекнути пред таквом присутношћу, нарочито ако томе додамо маркетиншко бомбардовање.

- Чињеница да су кладионице присутне куд год да пођемо, на сваком кораку, па тако и поред школа, вртића, вјерских објеката, свакако доприноси повећању проблема који имамо с коцкањем. Наше власти су се побринуле да до максимума олакшају отварање кладионица и коцкарница, што кладионичарско-коцкарски лобији вјешто користе. На другој страни, те исте власти не раде апсолутно ништа на превенцији и смањењу штетних посљедица коцкања, које су евидентне и које види свако ко жели поштено и отворено говорити о томе - каже психолог др сц. Марко Ромић.

У друштву је усвојена аргументација „нико те не тјера да се кладиш”, али струка то сматра опасним

- Овакво аргументовање је лицемјерни покушај бацања прашине у очи и замагљивање очигледног проблема. Кладионице данас живе од оних који немају никакву контролу над својим коцкањем. Дакле, кладионице и коцкарнице живе на болести зависности која се зове патолошко коцкање. Када би сваки пунољетни грађанин Босне и Херцеговине коцкао контролисано и нпр. мјесечно на коцкање и клађење издвајао онолико колико просјечна породица издваја за плаћање рачуна за струју, већина кладионица и коцкарница би пропала за мање од три мјесеца.

Према томе, аргументи типа ’нико никога не тјера да коцка’ само су на први поглед одрживи, али су у основи свјесна и безобразна манипулација онима који нису довољно упућени у проблем. Јер, болестан човјек нема никакву контролу над својим понашањем; он прокоцка плату прије него што је добије, подиже кредите које ће враћати годинама, распродаје имовину, уништава животе сопственој дјеци и ближњима - истиче Ромић.

Појавом кладионица почетком 2000-их, старије генерације можда нису могле бити свјесне свих посљедица. Добар дио дјеце у школи хвалио се како уплаћује листиће тати или брату, како се разумију у квоте и понуде...

- У вријеме појаве кладионица какве су данас, људи нису били свјесни у којем правцу ће све то отићи. Али већ након пар година постало је јасно да ствари иду у погрешном смјеру. Почели су се распадати бракови и породице, догађала су се самоубиства због дугова, све више породица имало је унутрашње сукобе и проблеме.

Кладионичарско-коцкарски лобији су схватили да се отвара огроман простор за брзу и лаку зараду. Власти су, с једне стране, биле сасвим незаинтересоване за објективне и реалне проблеме, док се, с друге стране, велики дио власти активно ставио на страну кладионичарско-коцкарских кругова, видећи само могућност доласка до новца и бивајући потпуно слијеп за све негативне аспекте коцкања - сматра Ромић.

Лицемјерно друштво прихватило је клађење као друштвено прихватљив облик понашања

- Ми као народ, или као народи, имамо пуно лијепих и добрих особина. Нажалост, имамо пуно и оних других. Једна од тих наших особина су лицемјерје и охолост. Ми сви знамо шта је добро, а шта зло. Али пречесто се понашамо као да не видимо зло, пречесто окрећемо главу од очигледног зла, пречесто кажемо да нас се не тиче туђи проблем или ништа што није директна и видљива штета нама самима.

А када нас задеси то неко зло, онда вриштимо, кукамо, осуђујемо, кунемо; онда одједном видимо кривицу система, власти и свих других; онда нам се и сам Бог чини неправедан и зао. Дакле, сви ми разумијемо и видимо да је коцкање зло, али мало ко ће то рећи. Зашто? Зато што многи и сами коцкају, а крију то. Зато што се коцкање промовише на сваком кораку и у свим медијима. Зато што коцкање промовишу познате и успјешне особе. Зато што жртве коцкања — а то су супруге, дјеца, родитељи, родбина итд. — немају начина да упознају друге и говоре о својим проблемима, о дуговима у које су увучени, о потпуним распадима цијелих породица.

Многи од њих се стиде свега тога и крију своју невољу. Кад би се барем сваке седмице јавности презентовала само једна трагична прича о посљедицама коцкања, вјерујем да би било мање оних који коцкају. Али ми таквих прича немамо у јавности, док на сваком кораку и у свим медијима имамо позиве на брзу и лаку зараду - наставља Ромић.

У перцепцији друштва кладионица не спада под коцку

- У терапијској групи коју водим има један бивши зависник о коцкању који је до тада био у браку тридесетак година, а чији се брак готово распао због кладионице. Он често прича млађима своја искуства и говори како је годинама водио ’борбу’ са супругом и дјецом, увјеравајући их управо да клађење није коцка.

Давно сам чуо од паметних и продуховљених људи да је највеће постигнуће злога у томе да увјери људе да он уопште не постоји. Ово с кладионицама ми се чини таквом манипулацијом. Привид да се кладе сви око нас, да можемо кад год хоћемо престати с тим, да улагање од марке или двије није никакво зло, те агресивна маркетиншка кампања кладионица и опште претјерано рекламирање лагодног живота, бљештавила и конзумеризма, доводе многе до тога да потпуно изгубе компас и не виде шта се, заправо, догађа око њих и с њима. У таквим околностима кладионице лако добијају имиџ оних ’који хране хиљаде породица, оних у којима раде наше сестре, оних који су друштвено корисни’ и слично - каже он.

Власници кладионица уживају угледан статус у друштву

- Ми сви знамо да онај ко има новац, тај има и моћ. Власници кладионица имају огроман новац. Неки од њих покушавају опрати своју савјест оним ’нико никога не тјера да коцка’ и донацијама разним институцијама, удружењима, спортским организацијама, клубовима и појединцима. Гледајући све то, неупућен и површан човјек би закључио како су кладионице највеће хуманитарне и друштвено корисне организације код нас.

Тужно је што смо као друштво, као људи и као вјерници пали толико ниско. Посебно ми смета што се међу представницима власти не нађе нико да каже да сав тај новац није пао с Марса, да су нам десетине хиљада породица уништене због свега тога, да су стотине хиљада дјеце постале сломљене душе, а да су их поломили они који су им требали улити љубав, сигурност, вољу и жељу за животом, вјеру у добро и вјеру у човјека.

Тај новац који заврши у кладионицама је новац натопљен сузама наше дјеце, супруга, мајки и очева, браће и сестара. То је новац од кредита за које породица најчешће не зна, то је новац од продате имовине, то је новац до којег су коцкари у великом броју случајева дошли лажима и преварама. То је права истина - истиче Ромић.

Превенција код дјеце

- Сваки родитељ је дужан да васпитава своју дјецу у топлом породичном окружењу, уз стално исказивање подршке и љубави и усађивање правих вриједности. При томе он сам треба, својим примјером, свједочити и живјети све то. Радозналост је својствена дјеци и управо се из радозналости направе први коцкарски кораци.

Прије неколико година спровео сам истраживање о томе на који начин унутарпородични односи утичу на ставове дјеце и младих о коцкању. Резултати су јасно показали да дјеца која своје породице описују као хладне, а родитеље као незаинтересоване и без топлине — имају пуно отвореније ставове о коцкању. За њих коцкање уопште није проблематично понашање. Својим примјером и примјерима посљедица коцкања код других, родитељи имају кључни задатак у превенцији свих девијантних понашања - говори психолог.

Погрешни приступи родитеља

- Највећи број родитеља не обрати довољно пажње када сазна да дијете коцка. Углавном се све заврши на благом упозорењу или се на таква понашања уопште не осврћу. Нажалост, има и оних који коцкају у присуству сопствене дјеце. Чак и када се појаве очигледни проблеми, као што су занемаривање обавеза, крађе и лажи, већина родитеља не предузима ништа, а многи скривају проблем од других. На тај начин директно учествују у пропасти сопственог дјетета - рекао је.

Власти могу и морају бити конкретније

- Власти би требало да креирају услове у којима ће млади одрастати у увјерењу да ће њихово школовање водити добробити и да ће моћи живити достојанствено од свог рада. Наше власти то очигледно не раде. Оне, свјесно или несвјесно, креирају безнађе и сиромаштво, док су истовремено омогућиле лобијима да на сваком кораку нуде илузију лаке зараде. Мислим да је такво понашање свјесно гурање сопственог народа у понор - закључио је Ромић.

Јачи од закона, јачи од недјеље

Грађани БиХ за сваки производ плаћају ПДВ, али изузетак око којег се ломе копља су управо кладионице које не плаћају овај порез. Посљедњи покушај увођења ПДВ-а за кладионице пропао је прије двије и по године. Против су били заступници ХДЗ-а и скоро сви заступници из Републике Српске. Власници скоро свих кладионичарских кућа су Хрвати и Срби, а у посљедње вријеме биљежи се и агресиван улазак компанија из Србије на тржиште БиХ.

И фамозни нерад недјељом, уведен да се заштите раднице у маркетима, имао је једну изнимку гдје у 90 одсто случајева раде жене — кладионице. Иако грађани не могу купити хљеб, врло лако могу ушетати у кладионицу. Иако је законски предвиђено само за старије од 18 година, контроле се ријетко врше, па улазе и голобради тинејџери.

Психолог Бараћ о навикама коцкара

- Добар породични одгој није гаранција да дијете неће коцкати. Родитељи су одговорни за околности одрастања, али не могу управљати будућим понашањем своје дјеце. Ипак, сигуран и вољен однос у дјетињству је темељ за касније учење о свијету - каже-

На питање када је знак да је отишло предалеко, Бараћ наводи симптоме из Дијагностичког приручника: потреба за све већим износима новца, немир при покушају престанка, лагање, угрожавање односа и посла.

- Једноставно речено, када коцкање управља особом, а не особа њим, помоћ је неопходна одмах - истиче Барић.

„Пад села” и доступност кладомата

Данас постоје мјеста у Херцеговини гдје нема продавнице или вртића, али су у сеоске кафиће убачени тзв. „кладомати”.

- Доступност таквих апарата нормализује њихово кориштење. Друштво тиме шаље поруку дјеци да су игре на срећу само забава и краћење времена, што је веома забрињавајуће - каже психолог.

Такође наглашава да се разлика између мушкараца и жена у овом проблему смањује, иако жене чешће почињу коцкати у каснијој животној доби и чешће имају придружене поремећаје попут анксиозности.

За крај, психолози поручују да је за лијечење кључна мотивација пацијента и подршка цијеле породице, јер зависност никада не погађа само појединца. Иако закон прописује удаљеност од 100 метара од школа и вјерских објеката, пракса показује да се то не поштује, а власти не дјелују забринуто због све већег броја младих зависника.