Православна светитељка, српска кнегиња Милица /1335-1405/, жена кнеза Лазара Хребељановића, умрла је на данашњи дан 1405. године.

Кнегиња Милица, рођена 1335. године, у вријеме владавине цара Душана, била је поријеклом из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан, праунук славног Стефана Немање.

Милица је често боравила на царском двору, гдје је и упознала свог будућег мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо дјеце, и то пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем дјетињству.

Као хришћанка, Милица је, према свједочењу биографа, била "сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена".

Живот српске кнегиње неизмјерно је оплеменило дубоко, искрено пријатељство са Јеленом (потоњом монахињом Јефимијом), удовицом деспота Угљеше Мрњавчевића која, је послије српског пораза и изгубљене Маричке битке, своје уточиште пронашла на двору кнеза Лазара у Крушевцу. Јефимија је, према свједочанствима, била велика потпора Милици у животу, а нарочито у подизању дјеце, којима је била друга мајка.

Послије велике трагедије српског народа и пораза на Косову 1389. године, када је заједно, са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез Лазар, Милица је (иако јој је нуђено да са дјецом оде да живи у Дубровнику) изабрала тежи пут - остала је у Србији, израњаваној и опустошеној од погибије и харања које су чинили Турци у свом осветничком походу.

Суочена са пропашћу српске државе, са нејасном визијом будућности која јој је доносила више стрепње и страха него наде, кнегиња Милица је била принуђена да се, поред мајчинских брига и обавеза (њени синови су били још увијек малољетни), посвети државничким пословим. Увидјевши, наиме, да, недуго послије косовске трагедије (само три мјесеца послије битке), угарски краљ Сигисмунд послије дужих припрема спрема нападе на Србију, Милица прихвата савез са Турцима. Уз њихову помоћ, успјело јој је чак да поврати крајеве које је угарски краљ освојио.

Цијена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика. Поред вазалног односа Србије у односу на Турску, значила је и њену велику личну жртву. Своју најмлађу ћерку, Оливеру, морала је да уда за турског султана Бајазита.

Мудрост и дипломатија

Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици је успјело да фебруара 1391. године пренесе мошти косовског великомученика Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину.

О кнегињи Милици писао је и чувени Константин Философ:

"А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело."

Њено име везује се за доброчинства бројним манастирима и црквама. Са својим сином Стефаном и патријархом Данилом III издала је 1392. године повељу манастиру Хиландару, даривајући притом једну цркву и неколико села. Три године касније, дарује руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. Помаже подизање манастира Сисојевац код Раванице, реконструкцију манастира Дечани послије пљачке Турака. Круна кнегињиног задужбинарства остаће зацијело манастир Љубостиња код Трстеника, гдје се Милица 1393. године замонашила, и као монахиња Јевгенија, заједно са својом дружбеницом Јефимијом у овом манастиру провела посљедње године свог живота.

Сабор

Прије него што је монашком ризом замијенила хаљине народу омиљене владарке, Милица је сазвала сабор на коме је предала власт свом сину Стефану.

Поред мудрости стратега и владарке, Милица је посједовала и доказала мудрост родитеља, мирећи своје на крв око власти завађене синове, што јој је и успјело послије истинског подвига. По цичи зими, у већ позним годинама свог живота одлази у Свету Гору, не би ли спријечила сукоб својих синова Стефана и Вукана.

Међу бројним њеним по храбрости забиљеженим подвизима остаће њени одласци у Цариград, цару Бајазиту, свом зету, први када одлази да спасе од сигурне смрти свог сина Стефана (Бајазит је припремао његову ликвидацију), и други, када од истог тада моћног и охолог владара моли мошти Свете Петке, које из Видина преноси у Србију као залог спасења своје земље.

Врлине, дјела и заслуге кнегиње Милице оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа, који је за узврат заувијек "крунисао" заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се бирајући између два царства (поробљавања и преласка у Ислам), земаљског и небеског опредијелио за "царство небеско" и борбу за хришћанство.

Цара Лазара и царицу Милицу срешћемо у бројним епским пјесмама које су дуго преношене с кољена на кољено. 

Кнегиња Милица је умрла 11. новембра 1405. године, у манастиру Љубостиња, гдје се у саркофагу чувају њене мошти.

Остала је до дан данас највољенија српска царица Милица.