Иван Кнежевић је личност која је помало запостављена у модерној српској историји и о којој се, на одређен начин, увијек прича успутно, а заправо се ради о особи која је у оквирима тадашњих могућности учинила много за српски народ са обје стране ријеке Дрине.
Ко је заправо био Иво Кнежевић?
Иван Кнежевић је рођен у селу Попови код Бијељине 1760. године и био је оборкнез бијељинске нахије која је тада обухватала 12 села. У јуну 1806. налазио се у логору босанског паше и том приликом је упознао проту Матију Ненадовића.
У народној традицији је остало упамћено да је кнез Иво исте године откупио 300 српских робова из села Добрић које је заробио Кулин-капетан. Вук С. Караџић наводи како су га послије овог догађаја отели хајдуци Станка Црнобарца и (вјероватно жељни његовог новца) наплатили откуп.
Када је 1809, у циљу ослобођења Босне, дошло до продора Карађорђеве војске , кнез Иво је повео устанак у Семберији. Међутим исте године, пошто су Турци продрли у Поморавље, напад је морао да се заустави и Карађорђева војска се нажалост повукла. Кнез Иво је такође кренуо са војском у Србију и настанио се у Мачви гдје је добио титулу војводе. Занимљиво је рећи да је тада са српском војском у Србију прешао и велики српски гуслар Филип Вишњић. Кнез Иво се тада населио у селу Камичку код Шапца гдје је стекао глас угледног трговца. Такође,настојао је да збрине све избјеглице из Семберије и пошло му је за руком да их насели у околини Шапца. Као резултат тог насељавања настала су села Мајур, Засавица, Равње и Јевремовац.
Када је 1811. у Београду одржана скупштина кнез Иво је био један од представника Шабачке нахије. Приликом одбране Подриња 1813. је био под командом војводе Луке Лазаревића. Са пропашћу Првог српског устанка велики број српских војвода одлази у изгнанство. Тако и кнез Иво одлази у Срем и настањује се у селу Грабовцима код Земуна гдје живи у оскудици. Остало је забиљежено да је тада имао једно кљусе и таљиге са којима је радио и преживљавао. У Србију се вратио 1820. године, опет у град Шабац и ту га је кнез Милош поставио за члана шабачког суда.
Међутим, због старости кнез Иво је напустио тај позив и прешао код тадашњег шабачког епископа Максима. Од 1837. је радио као домаћин Шабачке полугимназије. Код епископа Максима је остао све до своје смрти 12. јула 1840. и епископ га је сахранио о свом трошку на шабачком гробљу.
Аутор: Миљан Максимовић