У Галерији „Жарко Видовић“ данас je отворена изложба „Срби Ливањског поља - трагови кроз векове“, уз истовремено представљање књиге „Огњена Марија Ливањска“ аутора Буде Симоновића.

Изложба приказује живот ливањских Срба кроз вијекове, а књига је необориво свједочанство оних који су преживјели усташки покољ у прољеће и љето 1941. године.

Аутор књиге „Огњена Марија Ливањска“ и професор и новинар Буда Симеоновић истакао је да је ова књига карактеристична што у њој нема никаквих статистичких података, нити процјена, него су страдали писани  по имену и презимену.

- Књига је карактеристична по томе што су то углавном свједочења и казивања оних који су преживјели, оних који су остали, пуким случајем, у јамама, на губилиштима и тако даље. То су све непосредни свједоци. Књига је настала, у једном посљедњем тренутку, то је деведесета година, то је већ тренутак кад је почела ова наша држава да пуца по свим шавовима, и да се спрема зло које ће наступити годину касније – рекао је Симоновић.

Он је истакао , да је случајност била да се баш он нађе ту,  те мисли да нико од преживјелих није могао ту књигу написати.

- Ти људи су оптерећени тим што су преживјели и вјерујем да не бу могли бити објективни онолико колико сам ја успио да будем објективан, д се држим слијепо истине и онога што људи говоре, који су непосредни свједноци, да ту нема никаквога дотјеривања. Ја сам се чак трудио и да се служим тим њиховим језиком, да њих пустим да казују а ја само да будем некакав записивач.

Писац је рекао да је овој књизи о усташким злочинима написано хиљаде страна, али је много мало сличних књига које су непосредно о казивању и свједочењу.

- Увијек је то на основу неких докумената, и све су неке процјене. Али странци који ће прочитати бројку страдалих неће запамтити као име страдалог – рекао је аутор.  

Фото: Слободан Тинтор

Гордана Достанић, предсједница управног одбора Удружења „Огњена Марија Ливањска“  из Београда каже да ово удружење окупља Србе који су рођени или поријеклом са подручја Ливањског поља, те да је тамо данас остало врло мало Срба.

- Тамо су гробови наших предака, али стварање тих српских институција, под разноразним властима, турским, аустроугарским, одржавање националног идентитета и интегритета, то су све наши преци ливањски Срби, својом упорношћу изградили. Број Срба, који је данас на ливањском подручју је мали, да би све то могао да одржава и у финансијском смислу, тако да смо се удружили у тој мисији, да очувамо ту нашу баштину. Зато смо направили ову изложбу, обишли смо тридесета места у иностранству, Србији и Српској, да покажемо да поред тог страдања које се везује за Ливно и Ливањско поље, да постоји значајна баштина, која је културно добро свих Срба – рекла је Достанић.

Достанић је истакла  да Удружење „Огњена Марија Ливањска“ настоји да очува и његује Ливањско поље, те да окупља Србе који ће, као њихови преци, наставити да обнављају и одржавају институције.

- Свкако гробови наших предака не заслужују да буду у корову, тако да одржавамо и трудимо се колико можемо. У оквиру те наше мисије је и један важан сегмент, а то је култура сећања на све страдале у свим световима, нажалост није их било мало, али се некако акценат ставља на 1941. То је било велико страдање у НДХ, у данима око Огњене Марије, као и 1992. када се све поновило, али је био знатно мањи број Срба – рекла је Достанић.

Према њеним ријечима, „ми“ немамо довољно поштовања према нашим жртвама као народ, слабо његујемо то сјећање, и стално се вадимо на прошли период кад је то било мање дозвољено.

- Они су страдали због тога што су били Срби и православци, и нису страдали у једном рату и од једног непријатеља, страдали су више пута – рекла је Достанић.