Право на туђу његу и помоћ једно је од кључних права из система социјалне заштите у Босни и Херцеговини. Ипак, иако се често спомиње у јавности, многи грађани нису сигурни ко га тачно може остварити, колики су износи и каква је процедура. Додатну забуну ствара чињеница да ово право није уређено на државном нивоу, већ кроз ентитетске прописе и прописе Брчко дистрикта.

У пракси, туђа њега и помоћ значи да особа која због здравственог стања није способна самостално обављати основне животне активности – попут кретања, храњења, личне хигијене или облачења – може остварити новчану накнаду или организовану услугу помоћи.

Важно је разликовати двије ствари: новчано право (додатак за помоћ и његу другог лица) и услугу помоћи у кући. У првом случају ријеч је о мјесечној исплати кориснику, док је у другом ријеч о организованој социјалној услузи коју обезбјеђују центри за социјални рад или локалне заједнице.

ФБиХ: право везано за степен инвалидитета

У Федерацији БиХ право на туђу његу и помоћ уређено је кроз Закон о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице с дјецом, а надлежна институција за провођење прописа је Федерално министарство рада и социјалне политике, док конкретне поступке воде центри за социјални рад на кантоналном нивоу.

Право могу остварити особе са тешким и трајним оштећењем здравља, лица са 100% инвалидитетом, дјеца с посебним потребама, као и старије особе које су трајно неспособне за самосталан живот. Постоје двије категорије права – основна и повећана туђа њега – које зависе од степена потребе за сталном помоћи.

Износи нису идентични у свим кантонима. Федерација је децентрализована, па кантони кроз своје буџете и правилнике одређују коефицијенте и конкретне накнаде. Управо та разлика често ствара конфузију међу грађанима, јер се право и висина накнаде могу разликовати у Сарајеву, Тузли или Мостару.

Поступак започиње подношењем захтјева центру за социјални рад, уз медицинску документацију. Након тога слиједи процјена љекарске комисије и социјална процјена, а надлежни орган доноси рјешење. Против рјешења је могућа жалба.

Република Српска: јасно раздвајање додатка и услуге

У Републици Српској право је дефинисано кроз Закон о социјалној заштити Републике Српске, а надлежна институција је Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске.

Република Српска прецизно разликује додатак за помоћ и његу другог лица (новчано право) и помоћ у кући (услуга социјалне заштите). Право на додатак имају лица са тешким инвалидитетом, особе потпуно неспособне за самосталан живот, дјеца с развојним сметњама, као и старија лица без адекватне породичне бриге.

Финансирање долази из буџета Републике Српске и локалних заједница, док се код помоћи у кући може тражити и партиципација корисника, зависно од имовинског стања.

И овдје је процедура слична – захтјев центру за социјални рад, медицинска документација, комисијска процјена и доношење рјешења.

Брчко дистрикт: посебан систем

Брчко дистрикт има властити законодавни оквир кроз Закон о социјалној заштити Брчко дистрикта, а надлежни орган је Одјел за здравство и остале услуге Брчко дистрикта.

Право могу остварити особе које због трајног оштећења здравља не могу самостално задовољавати основне животне потребе. И овдје се примјењује систем процјене кроз медицинску документацију и стручне комисије.

Шта грађани најчешће питају?

Најчешћа питања односе се на то ко тачно има право, ко плаћа туђу његу и колики су износи. Одговор је сложен јер зависи од мјеста пребивалишта и категорије корисника. У правилу, финансирање долази из ентитетских и локалних буџета, док се помоћ у кући може дјелимично суфинансирати.

Једна од кључних недоумица јесте разлика између новчаног права и услуге.

Новчани додатак иде директно кориснику, док је помоћ у кући организована подршка – попут набавке хране, одржавања хигијене или помоћи при кретању.

Зашто је важно провјерити локалне прописе?

Босна и Херцеговина нема јединствен закон о туђој њези и помоћи. Због тога се услови и износи разликују између Федерације, Републике Српске и Брчко дистрикта, а унутар Федерације и по кантонима. Управо та децентрализација захтијева од грађана да се информишу према мјесту пребивалишта и личној категорији.

У пракси, остваривање права зависи од три кључна фактора: медицинског налаза, процјене стручне комисије и одлуке центра за социјални рад. Без уредне документације и формалног поступка, право се не може остварити.

Право на туђу његу и помоћ представља важан механизам заштите најрањивијих категорија становништва. Ипак, његова примјена је административно сложена и територијално различита. Грађани који сматрају да испуњавају услове требају се обратити надлежном центру за социјални рад и затражити детаљне информације о процедури и актуелним износима.