Овако је то некад било: Дијете попусти у школи, заређа слабије оцјене (за неког су то јединице, а за неког је тројка аларм). Наставник пошаље поруку или чак зове родитеље да дођу у школу, како би разговарали о томе шта је проблем и како га ријешити. Због чега је дијете попустило? Да ли је породична ситуација, пубертет или нешто треће.

Ових дана фокус дискусије помјерио се на наставнике и на то гдје они гријеше. Родитељи су склонији да проблем виде у школи, него на неком другом мјесту. И док, без икакве сумње, школа има много мана и простора за побољшање, суштина је да она заиста не може да уради много ако родитељи нису заинтересовани да објективно сагледају и своје грешке.

Наравно да родитељи желе да им дјеца буду успјешна, али и срећна на том путу достизања успјеха. Али, нажалост, понекад те двије жеље не иду заједно, гледано на кратак рок. Хајде да будемо потпуно искрени: ићи у школу, дан за даном, устајати рано, слушати, записивати, код куће обнављати градиво десет или петнаест предмета који вас сигурно не могу сви интересовати, није баш идеалан живот који би једно дијете могло да пожели. И знамо да школа и није створена да увијек буде забавна, те да ниједан аспект живота није такав. Увијек ћемо морати да се бавимо и оним стварима које нам можда нису баш најдраже. Али школа је ту да дјеци пружи основна знања. И на том путу наилазе на препреке, пружају отпор, понекад не желе да уложе напор и резултати почну да изостају. А кад се то деси, родитељи упиру прстом у наставнике.

И нико не тврди да су сви наставници сјајни, али суштина је да већину међу њима заиста радује успјех њихових ђака. И ником не помаже кад родитељи у то сумњају и криве их због тога што је њихово дијете наишло на препреке. Осим што се проблем не рјешава, настаје још један. А то је да дијете постаје особа која за своје неуспјехе криви друге.

Промјена перспективе

Промјена која се догодила јесте та да су родитељи помјерили фокус с тога да помогну дјеци да кроз школовање науче како да захваљујући свом труду постигну успјех, на то да криве систем и учитеље кад тај успјех изостаје. Помјерајући одговорност са дјетета на наставнике, родитељи не уче своју дјецу значају труда и рада. Јер, ако је учитељ крив што мени не иде, ја онда не треба ништа да предузмем, само да чекам да се учитељ промијени.

И тај образац остаје касније, кроз живот, па дјеца одрастају у људе који чекају да неко други ријеши њихове проблеме.

Наравно да постоје ситуације и околности у којима се може догодити да дијете буде жртва туђег немара и грешака. И наравно да у тим ситуацијама треба показати дјетету како да се избори. Али ако се то дешава често и ако му редовно шаљемо поруку да је неко други крив за проблеме у којима се нашли, то ће врло лако учинити да дијете повјерује да остваривање његових животних циљева – није у његовим рукама. Како уопште да повјерују у своје способности да постигну циљеве, ако је сваки проблем на који наиђу – туђа кривица?

Препознавање сопствених капацитета

Изузетно је важно да дјеца развију свијест о томе да је, у већини случајева, њихов живот у њиховим рукама. Њихове жеље, тежње, планови, зависе од њих самих. Ако их томе учите, они почињу да схватају да имају моћ да пливају или да потону, да је до њих. Кад науче да превазиђу изазове и пређу на другу стране, расте им и самопоуздање у сопствене способности. Уче да они могу, умију, спремни су да се изборе за оно што желе.

Дјеца која су учена да су њихови циљеви њихов посао, знају да за њих морају да раде и да ће тај рад дати резултат. Та свијест је изузетно важна, јер имајући то на уму, спремнији су да се боре и труде.

Ако дјецу подстичете да своје циљеве поставе високо, да од себе очекују много, ако им помажете да увиде колику моћ имају они сами на путу остваривања циљева, тако и само тако одгајате зреле, срећне и самопоуздане младе људе.