Сарајевски Срби не памте хладнију зиму и хладније фебруарске дане него оне 1997. године. Мучним и тешким данима за већ уморне Србе Сарајева није се назирао крај. Сваки нови дан исписивао је појединачну трагедију једног народа, трагедију какву свијет до тада неће видјети.

И заиста, неће је видјети. Шекспировска трагедија остаће глува и слијепа за свијет. Остаће приче о тамо неком народу, о тамо неком Сарајеву, о тамо неком ововременом збјегу, о тамо неком изласку....

Историја ће се поновити јер зло не спава. Поново ће се над сарајевским небом надвити црни облаци, а читава историја српског народа стаће у неколико кофера.

Колоне мученика преко Требевића

А све је почело 17. фебруара 1996. године. Сарајево не памти црње Задушнице од тих. Срби ће преко ноћи постати бескућници у свом граду и кренути на пут – у неизвјесност и бесповрат.

Фото: Милош Божић

Напустивши одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац, и савлађујући снијежну олују преко Требевића, у избјегличким колонама, напустили су домове, очевину, дједовину... град који су вијековима градили.

Историја се поновила. Све је било исто, само је збјег био ововремени.

Лимени сандуци

Три и по године успјешне одбране, погибије, рањавања, губитка имовине, сарајевским Србима дјеловало је као узалудна жртва, али и немоновна судбина. Оставили су туђину све што су имали, само гробове најмилијих нису оставили. Њих су носили са собом, као сигуран знак да се у тај град више никада неће вратити.

Тадашњи високи представник Карл Билт и његов замјеник Михаел Штајнер позивали су Србе да не напуштају своје домове и да остану да живе под влашћу муслиманско-хрватске федерације, дијелећи им летке са стиховима познате пјесме Алексе Шантића "Остајте овдје".

Као да су и Шантића жељели отуђити за себе.

Мартовски егзодус - догађај библијских размјера

Бјежећи из својих кућа, под притиском тадашње бошњачке политике и пријетњи да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд”, у колони убогих, ојађених, осакаћених, упокојених, ишли су живи и мртви сарајевски Срби да уточиште нађу на тлу непостојећег града...

Фото: Милош Божић

Биле су то библијске слике. Трактори, запрежна кола, “југићи“, понеки “фићо”, камиони, иконе, кандила, звона са цркве … тек као сјећање на нека давна, срећнија времена.

Војничка гробља споменици страдања Срба из Сарајева и околине

О овој трагедији српског народа свједоче хиљаде хумки и крстова поређаних у строју на војничким гробљима широм Српске. Трајни подсјетник на оне који нас на мртвој стражи бране, на најбоље синове Српске, на оне који су изгубили живот у одбрани своје земље, домова и породица. Трајни подсјетник на гробља на које су пренесени посмртни остаци храбрих бораца Војске Републике Српске.

Нови Зејтинлик - прича о једном рату и животу послије рата

Спомен-гробље Нови Зејтинлик у Сокоцу постоји од јануара 1996. године. Грађено је по узору на српско војничко гробље на Зејтинлику код Солуна.

На соколачком војничком гробљу почива око хиљаду српских бораца, погинулих у одбрани Грбавице, Хаџића, Вогошће, Рајловца и других насеља на ширем подручју предратног Сарајева, а који су током ратних година све до Дејтона били сахрањени по сарајевским гробљима.

Мртви борци из Хаџића сахрањени у Братунцу

Одлуком тадашње власти Републике Српске и Општине Хаџићи ријешено је да се Срби из Хаџића колективно преселе у Братунац.

На гробљу у Братунцу тада су сахрањени посмртни остаци 185 бораца који су пренијети са гробаља у Хаџићима.

Фото: АТВ

На подручју Братунца и Сребренице избјегло је око 20.000 сарајевских Срба, од којих је неколико хиљада остало у Братунцу, а мали број у Сребреници.

Војничко гробље у Миљевићима -  вјечна кућа српских и руских хероја

На гробљу Миљевићи сахрањено је 138 српских бораца, међу којима и 15 руских добровољаца који су се борили на страни Војске Републике Српске. Док је на гробљу Врањеш сахрањено 96 бораца.

Влада Републике Српске је 29. фебруара ове године Војничко гробље у Миљевићима уврстила међу спомен-обиљежја од изузетног значаја за Српску.

Црне статистике

Према попису становника из 1991. године у Сарајеву је живјело 525.000 становника, а њих 157.000 изјаснили су се као Срби.

Двадесет двије године касније, на попису 2013. године у Кантону Сарајево се од 413.000 становника као Срби изјаснило њих тек 13.000 или 3.2 одсто.

Упоређујући податке из пописа 1991. и 2013. године чињенице су да је у Сарајеву између два пописа 131.000 Срба мање.