Грађевинарство, трговина, угоститељство, али и умјетност и забава већ годинама су наслабије плаћене дјелатности у РС, па тако и неки познати глумци и глумице једва добаце до плате од 500 евра.
Статитстички подаци потврђују да чак три бранше у Српској, у којима ради велики број људи, имају просјечне плате мање од 650 КМ. У те, најпотплаћеније области, спадају грађевинарство са просјеком од свега 628 КМ, угоститељство и хотелијерство, односно област припреме и послуживања хране, смештаја туриста, гдје је августовска просјечна плата износила 642 КМ, као и област умјетности, забаве и рекреације, са просјечном августовском платом од 648 КМ.
У више него шаролико статистичко подручје “умјетности, забаве и рекреације” спадају разне професије, од радника и радница који у кладионицама продају тикете, до крупијеа у коцкарницама, али и аниматора и кловнова, који забављају дјецу, те библиотекара, музичара у симфонијском оркестру и глумаца и режисера у Народном позоришту РС.
Мада засигурно на просјек у овој бранши пресудно утиче чињеница да су најбројнији радници они који раде за пултом у кладионицима, углавном за минималац, културњаци упозоравају да ни врхунски умјетници у Српској не пролазе много боље. Признаје то и директор Народног позоришта РС Ненад Новаковић.
– Глумци у Народном позоришту РС имају плате од 800 до 1.300 КМ , режисери око 1.200 до 1.300 КМ, дакле око 600 евра. Ми у позоришту нисмо изузетак, таква је ситуација и у другим установама културе. Плате у култури су мање око 20 до 30 одсто него у другим областима. Наш колективни уговор је стар 12 година и све то заједно је брука за РС – каже Новаковић.
Додаје да је управо због овакве ситуације дозволио глумцима да играју у серијама и филмовима у Србији. Тамо их, каже, радо ангажују, јер су једнако добри, а често и бољи него неки београдски глумци, који траже вишеструко веће хонораре.
Тако и у серијама наши глумци зарађују много мање него што обичан свијет мисли. Како свједоче познаваоци прилика, једине исплативе тезге су оне за снимање реклама, али такав посао треба знати наћи, “убости” и испреговарати добру цијену рада.
Ипак, глумице и режисери пролазе на тржишту рада далеко боље него, напримјер, конобари, трговци и радници на грађевини, који су већ годинама статистички најлошије плаћене професије у Српској. Многи од њих су приморани да раде под условима који су испод законског минимума, прековремено, недјељом и празницима, и све то за минималац, бар званично.
Наиме, јавна је тајна да се у овим областима дио плате исплаћује “на црно”, у ковертама, које су, упозоравају синдикалци, једно од најгорих метода манипулације радницима. Званично, по уговору ти радници раде за минималац или за плату нешто мало већу од минималне и на тај износ им се уплаћују доприноси. То значи, између осталог, и да ће имати минималне пензије. Преостали дио плате, коју добијају на “часну ријеч”, у случају било каквог спора не могу тражити од послодавца. Тај дио “из коверте” не улази ни у статистички просјек.
Слична је ситуација и у области саобраћаја и логистике, гдје је тек у августу просјечна плата повећана на 702 КМ. Како свједочи саговорник Српскаинфо, возач камиона из Бањалуке, који данас ради у Европској унији, многи шофери “дугопругаши”, запослени у фирмама са сједиштем у Републици Српској, званично примају само минималац, док им остатак плате газде обрачунавају по километру и плаћају на руке.
– То је, вјерујете, један од разлога што људи бјеже у иностранство. Овдје, у ЕУ, нико те не тјера да кршиш закон да би преживио и цијелу плату примаш на легалан начин, преко рачуна. То значи и да имаш и бољу радно-правну заштиту и сигурнију будућност, али и већу кредитну способност – каже наш саговорник.
Драгана Врабичић: Нису радници криви за коверте!
Драгана Врабичић, предсједница Синдиката грађевинарства и комуналних дјелатности РС, признаје да су коверте и исплате дијела плате на црно уобичајене на градилиштима у Српској, али тврди да је то тешко доказати.
– Овакав начин исплате, у крајњој линији, није у интересу радника, али ми не можемо кривити раднике за то. Тешко је рећи раднику, који се бори на ивици егзистенције, да одбије 100 марака које му послодавац даје испод руке, или да пријави послодавца, па да остане без посла – каже Врабичићева.
Додаје да су радници у грађевинарству, без обзира на то што се сви њихови приходи “не виде” у званичним статистикама, заиста најлошије плаћени, и то већ годинама.
– Немамо колективни уговор, а то значи да радници морају прихватити онолико колико им послодавац да. Међутим, оваква ситуација би требало да највише забрине управо послодавце, јер ће сами себе довести у ситуацију да им неће имати ко радити – каже Драгана Врабичић.
