На неурохемијском нивоу, људи у дуготрајним везама су баш као и они који су се тек заљубили. Осјећај интензивне љубави не мора увенути како вријеме пролази.
Истраживања су показала да допамин, тзв. хормон еуфорије, игра улогу у мотивисању људи како виде своје партнере у оба случаја – и у новој и у дуготрајној љубави.
Ништа се не може упоредити са осјећајем свјеже заљубљености. Али, чак и након десет или више година заједничког живота, неки људи кажу да је њихова љубав и даље интензивна. Када ти људи виде слику свог партнера, њихов мозак реагује у подручју које је повезано са дубоким осјећајима мотивације, а то је једно од подручја мозга које се активира код људи који се налазе у новој, страственој вези, показала су нова истраживања. Према наведеном открићу, физичке сличности између људи који су у новој вези и оних који су у дугој вези испуњеној интензивном љубављу, истраживања су изнијела биолошке доказе да је романтична љубав стварна и може бити дуготрајна.
У неколико истраживања посљедњих година, скенирали су људски мозак особа које су у раној фази емотивне везе и сви су имали исти резултат. Када су те особе посматрале слике свог новог партнера, резултати показују да је њихов мозак реаговао у подручју који продукује хемикалије под називом допамин. То је исто подручје које реагује на храну, алкохол и кокаин, а мотивише људе да нечег желе више. Када су учесници истраживања гледали на сличан начин атрактивна лица људи исте доби и пола, са друге стране, то је подручје мозга остало мирно.
Како вријеме пролази, емотивни односи се често мијењају и људи обично расправљају о томе да ли интензивне романтичне љубави могу трајати. Неки вјерују да се страст неизбјежно губи током партнерства, други мисле да се развија у дубоко пријатељство. И иако је увијек било партнера који су тврдили да су још увијек лудо заљубљени и након много година као и првог дана њихове везе, неки психолози претпостављају да ти људи заваравају сами себе.
Како би започели тестирање те теорије, Артур Арон, неуронаучник са универзитета Stony Brook у New York-у и његови колеге провели су прво истраживање у којем су снимали активности мозга код особа које се налазе у срећној дугорочној вези. Истраживање је обухватило 17 одраслих особа које су биле у браку између 10 и 29 година. Сви су на скали од 1-7 интензитет љубави за свог партнера оцијенили најмање са 5. Учесници су погледали слике својих партнера и након тога су гледали поређење са сликама других лица, укључујући и лица њима блиских и драгих особа како би забиљежили разлику у реакцијама мозга.
За поређење са снимцима мозга код људи који су недавно започели емотивну везу, било је неких разлика, објавили су научници у часопису Social Cognitive and Affective Neuroscience. На примјер, само код ново заљубљених је забиљежена активност у дијеловима мозга која се односи на напетост и опсједнутост, а само код дуго заљубљених је забиљежена додатна активност у подручјима мозга која се односе на приврженост и везаност. Обје групе су показале активност у подручју мозга који производи допамин. Партнери у браку који су највише оцијенили интензитет љубави, показали су више активности у том подручју мозга него они који су оцијенили нешто нижи интензитет. То показује да су тврдње око интензитета љубави у дугим везама стварне и да постоји нешто стварно, да се људи не заваравају, рекао је Арон.
Стефани Ортигу, на универзитету Syracuse у New York-у изјавила је да налази попут ових доносе корак ближе разумијевању биологије дуготрајних љубави, и да је потребно још доста истраживања на ту тему, нарочито скенирање мозга људи у дугим емотивним везама који више не осјећају тај интензитет љубави како би видјели да ли једноставно бивање у вези утиче на мозак – страст или без страсти. На основу доказа из истраживања у току, можемо почети боље разумијевати осјећај који је са једне стране вјечно толико жељен, а са друге стране фрустрирајуће неухватљив. Велики број људи се пита да ли права љубав заиста постоји и да ли је то стварно вриједно у животу, јер свако тражи љубав, па кад емотивна веза не функционише добро, свако постаје депресиван.
Проучавањем можданих мрежа о љубави и научним открићима да чак и људи који су у дугим емотивним везама још увијек могу имати исти мозак као и млађе особе које тек започињу са емотивним везама, говори нам да љубав није само емоција, него нешто сложеније и софистицирано. То је интелектуални процес и може трајати дуго времена.
