Тридесетшестогодишња Јована Ђаковић из Приједора до своје осме године живјела је у селу Врбник код Книна и 4. августа 1995. године највише се сјећа по томе што јој нису дали да понесе бицикл, своју "понику", а тек је научила да га вози.

- Сама учила, нема ко да ти помогне, мама, медицинска сестра у книнској болници, мобилисана, тата на ратишту, исто од првог дана, у кући још бака и млађа сестра. Нема од мањег ка већем бициклу, нема помоћних точкића, кршила сам се ја, падала, али напокон научила, само пар дана прије тог датума. И молим маму, а она каже да не долази у обзир - говори Јована за Срну.

Она се сјећа да је и раније било ситуација да се село окупи крај радија прикопчаног на акумулатор, да се прича да се треба склонити негдје на пар дана док нешто не прође, да је мама након неког од тих позива спаковала ствари у једну плаву велику торбу коју су тата и она купили на путовању у Пољску, некад прије рата, и да је тата због тога галамио.

- А нама је све било игра – и кад нема струје и кад се пуца и кад се чују гранате. Татине одласке и доласке не могу пребројати, само се добро сјећам да је једном дошао и на мој рођендан. Некад бане и усред ноћи, покупи шта треба, окупа се, некад спава, некад не, поново оде. За ту торбу био је толико љут да је све своје ствари из ње повадио. Послије ће нас у колони возити у маминим распертланим старкама и у њеној мајици - прича Јована.

Њени су родитељи средином осамдесетих година прошлог вијека почели правити кућу, у коју су се уселили непосредно пред рат, обоје су били запослени, добили двоје мале дјеце, купили аутомобил - сређен живот.

- Ма, само још остало да се бира мјесто за викендицу, али, умјесто тога, у нашег `фићу` тог 4. августа сједамо стриц, мама, стричев син, сестра и ја. Плава торба је на крову. Мама каже мени и сестри да понесемо по једну лутку. Сестру убиједим да понесе своју унакажену, ошишану, нашминкану, да је као затуримо негдје у шуми, па кад се вратимо кажемо да се изгубила и тако мама не открије да смо је уништиле. Увијек ми сестра приговарала да је провела избјеглиштво с најгором од толико лијепих лутака. Соња се та њена звала - сјећа се Јована.

Крећу у предвечерје, колона је већ формирана. Спуштају се ка Книну, тврђава гори. На бензинској пумпи под тврђавом хаос, људи покушавају да сипају гориво, проваљена је пумпа, ко стигне, сипа.

- Гледам из аута. Мама има дугу, коврџаву косу. Неки човјек у униформи засипа је горивом, у руци држи упаљач и пали га. Мама му из руке отргне пиштољ и сипа гориво. Послије стрицу прича да му је опсовала, да је рекла зар он да је спречава да иде, док је њој муж на ратишту. Сестра усред тог хаоса само пита кад ћемо јести. Јер је видјела да је мама у зобницу стрпала једну топлу погачу и пршут. Мама види да не може на посао, да нема ништа од тога, да је враг однио шалу, да то није како је речено да ћемо се мало склонити па вратити, него, овај... да је Книн пао - застаје Јована док изговара посљедње ријечи.

Кад "фићо" буде стао на некој узбрдици, путници ће се распоредити гдје стигну. Јована, сестра и мама сједају у "рено" иза њих који је возила мамина пријатељица, а који је био пун дјеце.

- Сјећам се да су повраћала по нама. Остаде `фићо` с том плавом торбом, мама је пребацила само онај канистер с горивом. Уза се је имала два динара и 30 пара, толико је, отприлике, коштао један хљеб. У некој кафани успут није могла двије кафе платити, него ће једну, па тета Гоци и себи по пола. И човјек из те кафане да им кафе, свој дјеци сокове, без пара. `И ми ћемо за вама још мало`, послије препричавају да је рекао. Авиона не знам да ли се сјећам или не разликујем сјећање од каснијих прича о Петровачкој цести - прича Јована.

Она се сјећа да ће ту ноћ преспавати у касарни у Бањалуци, а сутрадан на ливади испред касарне. Ту влада хаос - гужва, војници, дјеца која плачу, још људи који пристижу из колоне и са ратишта.

Фото: srna.rs

- Мама стално иде до капије, остави нас с тета Гоцом, у мојим, дјечијим очима то је далек пут. Неко јој довикне, с неког камиона, да иде Бакоња с `фићом`. То је татин надимак. Онда све чешће иде до капије, врати се, обиђе нас, па опет. Већ пада ноћ, заспале и сестра и ја, сјећам се само да ме зажари нешто по образима. Дошао тата - каже Јована.

Она ће касније сазнати да отац 5. августа ујутро долази са Динаре, улази у празно село. Успут пушта стоку, нађе само једног комшију, који је волио попити и који је све то преспавао. Отац је одатле кренуо запрегом и наишао на "фићу", те наставио истим путем којим је породица прошла дан раније.

- Из Бањалуке крећемо даље. Сјећам се тих татиних жуљева, да више чизме није могао обути, па само онако назуо те мамине патике. Од касарне идемо ка бензинској пумпи. Не палиш ауто, него гураш, миц по миц. Тако сви. И мама ту успут у једној кући замоли да окупа дјецу. Ми онако знојаве, прљаве, воњ оног повраћања. Млада жена је била, нађе нам и чисту одјећу, још на тавану чувам ту сукњицу, онако, морнарску. Спакује нам за пут неких ствари, тоалет папира, четкице за зубе и штошта. И медењаке! Човјече, слаткиш! Плаче жена, плаче мама, захваљује се. А ја, срећна! Поново сам мирисала и јела сам медењаке! - смије се Јована.

У колони ка Србији Јована се сјећа како тата повремено диже увис обје руке с волана, опсује, пита шта је ово, гдје они то иду. У Лозници спавају у школи, онда пар дана код стрица у Земуну, па на кратко код мамине родбине у Србобран, па седам година у селу Бачина код Крушевца, прво у кући мамине родбине, а онда у згради намијењеној за сеоске љекаре и учитеље.

- У једном стану ми, у другом једна породица из Книна. Ту кад смо ушли, ни сијаличног грла није било, у тоалету само рупа. Мамин стриц нам дао двије пластичне столице и четири пластична тањира. Немамо гдје ни спавати. Сређујемо то мало по мало. Неко куца. Ја сам отворила и само видим кутије наслагане. Постељине, суђа, свега. Ни дан-данас не знамо ко је то донио - говори Јована.

Јованини родитељи су тада без посла, раде за дневнице, чисте куће и уређују дворишта у једном селу румунских Рома гдје је већина њих углавном у иностранству, богати су веома и долазе повремено кући.

- Баш су нас крваво хранили. Радила сам и ја. Сјећам се своје прве дневнице, имала сам 12 година, мама ми погодила да једну кућу очистим сама - додаје она.

Кад је Јована завршила основну школу, породица се сели у Панчево, гдје она уписује средњу медицинску, мама добија посао у болници, а тата у каменорезачкој радњи. Двије године касније они ће се доселити у Приједор, на позив дједа, маминог очуха, који је ту избјегао из Лике и почео правити кућу.

Фото: srna.rs

- Мама увијек каже да је дошла овдје с двоје дјеце, а да данас има осморо унучади", смије се Јована. "Први пут у Книн послије `Олује` отишла је након три или четири године. Враћа се, носи албум, изгажен и прљав, моју плетеницу, ошишану кад сам добила вашке, сестрине папуче са животињама и камен. Да, камен, један далматински камен. Камен, човјече, која је то била емоција! И дан-данас нам стоји на витрини. И кад смо `фићу` продали, исто смо плакали. К`о и кад смо у тај камен гледали. `Фићо` се све више квари, нема више дијелова набавити, нека прирубница стално оде. КНН 4901, а свог аута данас не знам табле - прича она.

У Книн је Јована први пут отишла након више од 20 година послије прогона.

- Оплакала сам кад сам сконтала колико је то близу. Један резервоар горива. Кућу смо раније продали, да можемо градити ову у Приједору. Стала сам пред њу. Сестра ми је рекла да не идем сама, да ће ми бити тешко. Она која је у колони о пршути и погачи само мислила. И јесте било тешко, била сам у грчу. Мама је била са мном, дјеца исто. Сјећам се да сам говорила, па ово је све малено, како је ово овако малено. Та `поника`, мени је то од нас до кумове куће био далек пут, а оно кућа је ту, одмах, види се - препричава Јована.

Обиљежавање Дана сјећања на све страдале и прогнане Србе у Погрому "Олуја" биће одржано у Приједору, 4. августа, у 19.00 часова на Тргу мајора Зорана Карлице.

- Послије тога, ево, сад, 13. августа, црква на Врбнику организује скупљање свих Врбничана, од Аустралије до Канаде. Надам се, само ако ми мајстор поправи ауто, да ћу отићи. Вратили су се да живе махом старији. Али љети су и сви млађи тамо. Мало ту, мало до мора, на дан, Карин, Водице. Книн је љети пун - завршава своју причу Јована, мајка четворо малољетне дјеце. 

Пише: Катарина Панић