Одувек постоји тенденција да се обезвреди српска витешка култура, да се њене вредности доживе као књижевни, застарели, патријахални мотив. Али истовремено, добијамо исте те мотиве увезене из туђих традиција. Они доминирају, а имамо у нашој традицији врхунске вредности. Веру у идеале и чистоту, однос човека и идеала, духовности, онога чему тежимо.

Ово за Спутњик каже мр Марко Алексић, арехеолог чији је деценијски научни рад основа за реконструкцију инсигнија српских владара средњег вијека:

„Србија је била модерна европска култура, а то се најбоље види по нашој војној доктрини и наоружању. Витештво је било аспект хришанске духовности. То је била само једна стаза, војничка стаза на духовном путу“.

Изложба, „Чекајући сталну поставку“ Историјског музеја Србије, обогаћена је новим вриједним предметима, репликама одежда српских владара, оклопа и оружја.

Као плод научних истраживања до којих се дошло у посљедњих година, пред посјетиоцима су круна краља Михаила Првог Војисављевића, севастократорски вијенац Стефана Првовенчаног, одежде Стефана Првовенчаног, краљице Каталине и деспота Јована Оливера.

Витешки мач цара Душана

Коначно је јавности представљено и како су изгледали оклоп и мач владара који је највише проширо српске територије, краља и цара Стефана Душана Немањића:

- Оклоп приказује његову стварну величину. Знамо је из писаних извора. Папски посланик Филип Мезијер каже да је он изузетно високог раста, чак и у односу на све друге људе, да их надмашује. На фресци у Манастиру Полошко у Северној Македонији има мач који је потпуно реално приказан. Направили смо реплику те представе. Има продужену дршку, то је велики двосекли витешки мач, има украсе који се налазе на тој фресци. Међутим, имамо и археолошке налазе који то све потврђују - каже Алексић.

Он објашњава да је у једно посланство у Африку Душан 1344. године послао са поклонима од српског владара, што потврђује хроничар на двору у Египту, мач који има продужену дршку.

„По доласку на власт, 1331. године, Душан је довео водећег дубровачког мачара да кује код њега у Призрену. Мачари су постојали у његовој Србији, чак и сеоски, а овај је дошао да кује модарне типове великих витешких мачева са продуженом дршком, какав је овај управо овај који смо изложили. Ова европска војна новина оклопљеног коњаника могла је да се придржи другом руком, имао је могућност широког замаха из кука, а тешки оклоп му је пружао заштиту. Имао је довољно времена да изводи такве разорене ударце од којих није било праве одбране“.

Модерна опрема српске војске

Стална поставка Музеја који чека пресељење у нову зграду замишљена је, како каже Алексић, величанствено. Ова епоха има сачуване богате писане податке, посебно из Дубровачког архива, из првих година Душанове владавине.

Постоји попис комплетне опреме витезова у његовој служби. То су најмодернији типови оклопа и оружја те епохе. Оклопи типа корача, грудни оклопи, шлем типа барбута, велики витешки шлем. Опрема је била у наоружању најамника цара Душана, професионалних ратника који су стигли из Европе.

„Имамо и из Венецијанског архива податке о увозу такве опреме и то су заиста огромне количине за то време, 1800 грудних оклопа типа корача. То су најмодернији оклопи тог времена. На стотине шлемова, подкапе, металне рукавице, оклопи за надколенице, подколенице. Такође, знамо да су коришћена велика, дубока витешка седла и плаштови преко коња. Дакле, све онако како замишљамо једног средњевековног витеза“.

Скривање српског средњег вијека

Алексић истиче да у јавном простору заостајемо у визуализацији нашег средњег вијека, а да је овај период изузетно важан дио српске историје. Као да је циљано скрајнут и заборављен:

„Како је могуће да ти владари који су подизали највеће цивилизацијске домете своје епохе, као што су наши манастири, нису имали друге аспекте свакодневог, па и репрезентативног живота, на приближнм нивову. За вештину ратовања знамо да јесу. Рецимо, грб породице Немањића сачуван је у једном каменом рељефу палате Бућа у Котуру, будући да су ризничари Немањића, или припадници те породице. Такође, на новцу Стефана Душана и његовог сина Уроша. И то смо искористили, код витешке челенке, дела опреме ратника тог времена“.

Алексић истиче да су Срби тада били модерна европска војска, да је цар Душан, по угледу на своје најамнике формирао и јединице од свог народа. Увео у српску војску род тешко оклопљене коњице која има 500 ратника, а у случају да не постоји таква могућност, онда се прави јединица од 300 тешких оклопника.

О ширини витештва тог времена говори и податак да се у Душановом законику неке одредбе односе на њемачку мањину, племство под његовом командом. Дозволио је и практиковање њихове вјере:

- Филип Мезијер описује анегдоту, Душан је забранио да они присуствују миси коју је организовао папски легат. Али кад су му они рекли да је то њихова вера, да су они спремни да страдају због тога, да приме његову казну, онда им је дозволио. То нам показује и њихову мотивацију, њихову етику - каже Алексић и прави паралелу са плаћеницима у Украјини који се често, када направе калкулацију, повлаче, јер рачунају да је ризик о главу већи од новца.

Витешка традиција код Српкиња

Душан је у свом законику уредио и да дио онога што остане иза погинулог витеза насљеђује његова породица. Алексић сматра да је добра аналогија са америчком заставом која се предаје породици. Каже да велики знају реалну вриједност таквих потеза.

Колико је била богата, снажна и широка витешка традиција Србије говори и чињеница да су и жене могле да посједају дијелове витешке опреме, у Душановом законику, члан 48, се финише; добри коњи и оружје и велика свита, односно плашт који је добио племић, послије смрти може наслиједити и његова ћерка.

„Законодавац прецизира да она може с тим располагати по својој вољи. Нашли смо једну такву жену у Дубровачком архиву, тестамент Јелене Лазаревић, рођене сестре Стефана Лазаревића и ћерке кнеза Лазара и кнегиње Милице, писан 1443. године. У њему она помиње као најважнији део, а ту су и бројне хаљине, хиљаде дуката, посребрене и позлаћене иконе, али први предемет који наводи, најважнији у читавој њеној заоставштини је та свита, дакле тај плашт“.

Алексић додаје да је Јелена Лазаровић била специфична, да таквих примјера нама на западу, ратовала је против Млечана, њена глава била је уцјењена на 2000 златних дуката:

„Она је онда отишла да тамо с њима лично преговара. Тај менталитет и наша традиција, да жене с наших простора просто имају и такве пориве, то нама није чудно, али за једно феудално, класно подељено средњевековно друштво, јесте“.

Његујмо културу нашег витештва

Витешки обичаји били су раширени и далеко од престонице и урбаних мјеста, витешки двобоји представљени су и на стећцима у рељефним представама из свакодневног живота. Има и сцена гдје их женска фигура посматра са куле.

У Дубровачком архиву је податак да је Стефан Душан организовао витешке турнире у којима је и сам учествовао. На сачуваним фрагментима његове гробнице у Светим Архангелима, једниствен је владар у нашој традицији, али и овом дијелу Европе, који је имао скулптуру у природној величини, у витешком оклопу.

- Историја нам шири видике, наше постојање ставља у шири временски контекст, у додир са другим људима и друштвима – то је огомно благо које ми моментално осетимо. А заправо нам дугорочно даје визију нашег личног постојања на овом свету, реалну. То је поклон који добијамо од историје, наши болови и порази постају релативни. А витештво само по себи даје поруке које велике културе негују, све јако добро знају вредност ових појмова. То што их ми не знамо, не значи да немају реалну вредност - закључује Алексић.