Готово сваког дана у Босни и Херцеговини чине се стотине (можда и хиљаде) недозвољених радњи које се тумаче као корупција. Узимање мита, давање дара, материјална и нематеријална корупција, непотизам, трговина утицајем, злоупотреба службеног положаја – све су то термини које сусрећемо свакодневно у медијима. Сви кажу да је то велики проблем, нико не нуди конкретна рјешења. Зашто!?

Одговор је једноставан – држава већ дуги низ година функционише на принципу „ево ти, али ти мени проценат“. Да ли су људи у овој држави постали толико подмитљиви као што етимолошки значи ријеч корупција (поквареност, подмитљивост, поткупљивост, кварност, изопаченост). Сва ова борба против корупције се прожима кроз неке стратегије и нема конкретних акција.

То показује и чињеница да је стратегија за борбу против корупције креирана за период од 2009. до 2014. пропала, јер се чак нису ни успјела детектовати потенцијално коруптивна мјеста у владином сектору. Нова стратегија за период 2015 – 2019. је такође ступила на снагу, али као претходна не даје конкретна рјешења. Гледајући ове стратегије не видим сврху постојања агенција које се баве борбом против корупције.

На свако озбиљно питање о корупцији у нашој држави не добија се квалитетан одговор или се корупција скрива под изговорима о почетку преговора са Европском унијом. Борба против корупције онаква какву је тренутно имамо јесте један вид празне медијске приче.

Обичајно право јаче од легислативног

У претходних 15 година написано је много закона који кроз своје механизме хипотетички легализују корупцију. Највећа глупост у бескрајном низу је закон о пријему у радни однос у средњим и високошколским установама. Студент заврши факултет са просјеком 9,5 и конкурише за посао у школи. На другој страни је студент који има просјек 6.0. На интервјуу који носи максимално 5 бодова први добије 1 бод а други 5. Математика је јасна. Дође просвјетна инспекција и добијемо одговор у виду вишедеценијске флоскуле „све је било по закону“.

До кад ће радити подобни, а не способни? Ко нам пише овакве законе, а ко их усваја и до кад да то трпимо? Још гора ствар која се дешава све више и више јесте пријем у радни однос без конкурса и ако дође инспекција изводи закључак да нема ниједан правни акт који регулише пријем у радни однос. Не можемо овдје никог пријавити за кривично дјело, али се мора упутити неки апел да би се направио правилник за пријем у радни однос. Није постојала никаква правна регулатива која је рекла том факултету да мора јавно огласити конкурс и због закона ово можемо сматрати само као израз неморала.

На крају крајева већина тих закона буде донесена по хитној процедури и постављамо питање коме и зашто треба хитна процедура осим ако то није резултат уских партикуларних интереса људи из врха политичких партија.

Ако се не дај Боже одлучимо да правду потражимо судским путем, ту тек почињу озбиљни проблеми. Свако може да напише обичну кривичну пријаву и да од ње на крају не буде ништа. То потврђује и чињеница да од постанка независне државе Босне и Херцеговине постоје само 4 процесуирана кривичних дјела за корупцију, међутим за већину њих је казна била условног карактера. Имамо у држави вјероватно највише незапослених правника и имамо најкорумпираније судство и тужилаштво. Да се запитамо да ли је ова држава правна!?

Превише политике у полицији, здравству, судовима, тужилаштвима и разноразним институцијама за посљедицу добија висок степен корупције. Да би овај брод коначно кренуо напријед, морамо да изађемо из политичких окова и ланаца и супротставимо се проблему прије него што он настане. Превентивна реакција је једино ваљано рјешење у свему. Толико смо корумпирани да је уведено плаћање 50 % саобраћајне казне и нико се није запитао зашто је то тако. Боље уплатити у државни буџет 20-30 КМ него „припазити полицајца“.

Одговор је јасан – држава не може сама да се избори са овим јер сви ми помало учествујемо у корупцији признали то или не. Одемо код доктора на преглед и носимо кесе као вид захвалности јер уствари већину нас постаје срамота отићи на преглед „празних руку“. Како смо научени то да радимо? Па систем нас тјера на такве ствари. Свјесни смо да је здравствени систем у највећој постратној кризи. Болнице немају новац за основне медицинске потребе, о образовним медицинским кадровима нећу ни да причам. Док је неко спремао испит из анатомије годину дана, неко положи за 5 дана јер има политичко познантсво и новац. Такви људи нас лијече свакодневно. Шта се деси на крају, не смијем ни да помислим.

Вјеровали или не, узрок свему је корупција. Све су то можда неки ситни видови коруптивног дјеловања. Највећа корупција вјероватно лежи у јавним набавкама једне државе. Ако држава распише тендер за набавку неке опреме и цијена те опреме буде 100 милиона, а држава је купи за 150 онда је јасно да су ту у питању финансијски интереси добављача који добија остатак новца или га дијели са понуђачем.

Држава има много институција, али не и ауторитета

Имао сам прилику да причам и са људима ван Босне и Херцеговине о овој појави. На Балкану је мање-више слична ситуација, али ипак смо и ту у најгорој позицији а као разлог наводим велики број институција. Ако кренемо ка Европској унији видјећемо да је и тамо корупција врло доминантна. У анкетама рађеним у Њемачкој 40 % испитаника мисли да је Њемачка корумпирана држава, али је она и даље у 5 држава Европе са најнижом стопом корупције.

Међутим, ако би нас у Њемачкој зауставио саобраћајни полицајац не би нам ни на памет пало да му понудимо мито јер тамо грађани ипак поштују државу али и њене институције.

„Покушавамо да упозоримо и пошаљемо поруку која би алармирала власти у Босни и Херцеговини, цивилно друштво и све оне који могу допринијети борби против корупције да је, уколико се овакав тренд настави, немогуће у земљи очекивати провођење било каквих реформи. Мислим да не треба посебно наглашавати да не можете провести било коју реформу уколико не направите снажан искорак на пољу сузбијања корупције, а то, нажалост, није случај“, поручује Срђан Благовчанин, директор „Transparency International“ БиХ.

Да ли је могуће послати коначно ту снажну поруку нашим политичким лидерима који учествују у креирању власти? Нисам сасвим сигуран. Али док сви као јединке не постанемо свјесни ове чињенице, овај „криминални сан“ ће трајати годинама. Транспарентност у раду свих функционера ове државе је најбитнија ствар да би се спријечила корупција.

Ако нема транспарентности,већина људи ће сматрати да има корупције и на оним мјестима гдје она не може бити. Ако не знамо дијагнозу, не можемо ни прописати терапију. Ако ми не схваћамо шта је узрок корупције, ми то не можемо да лијечимо. Међутим, по индексу препознавање корупције ми смо на дну – иза Албаније, Србије, Црне Горе, Хрватске.

Коначно, шта да урадимо а да то буде конкретно? Прва и основна ствар јесте промјена наше свијести о корупцији кроз образовање. Јер ако не знамо шта је корупција, не можемо ни да је препознамо. Ако правимо неке грешке које се могу исправити корупцијом, морамо да схватимо да смо ми одмах саучесници у томе свему. Да би неко примио мито неко мора и да му га понуди. У суду се води много више процеса у вези са узимањем мита него у вези са давањем јер људе који нуде мито закон факултативно ослобађа од казне. Ако направимо саобраћајни прекршај морамо да будемо спремни на казну.

Други корак је израда квалитетне стратегије за борбу против корупције која ће се примјењивати у пракси, а неће бити као до сада – мртво слово на папиру.

И трећа ствар која је по мени можда најбитнија – усвајање квалитетних законских регулатива које омогућавају нормалан и функционалан рад институција, јер без квалитетних закона ни институције не функционишу на прави начин, а без квалитетних институција немамо ни правну државу.

Као појединци не смијемо да ћутимо о овој криминалној појави која сваке године однесе једну четвртину новца из буџета Босне и Херцеговине. Шта више, у првих неколико година послије рата много мање је ово друштво било корумпирано него данас.

Шта људи кажу на крају? „Само нек се не пуца…“. Пуца се и то много јаче него у прошлом рату, само је сада по вашим и нашим џеповима.

Аутор: Владимир Пејичић