Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага на Козару почела је на данашњи дан 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада.
Затирање народа
Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области.
У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда.
Послије 50 дана тешких борби, у којима су српски партизани испољили масовни хероизам, те након погибије 1.700 бранилаца, мјестимично је пробијен обруч и спасено је нешто више од 15.000 цивила, али су нападачи ипак надјачали.
Усташе и њемачки нацисти заузели су Козару 18. јула 1942. године након 38 дана огорчених борби и великог отпора Срба.
Спалили су и опљачкали сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 60.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. Био је то испланирани геноцид. Убијана су дјеца, људи средње доби и старци.
Окупатори су ликвидирали чак и домаће животиње и стоку.
Неравноправна битка
У прољеће 1942. године партизанске јединице, које су знатном већином чинили Срби избјегли из својих кућа пред усташама, у централној и западној Босни ослободиле су Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор.
Затим је 20. маја основана Прва крајишка бригада. Слободна територија простирала се од ријеке Саве до планина Козаре и Грмеча.
Њемачке снаге, уз велико учешће усташа и домобрана, организовале су напад на Козару као најактивније жариште отпора.
Козарске Србе и партизанске снаге напало је 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, те 20.000 усташа и домобрана, а Мађари су учествовали са пет топовњача ријечне флотиле.
Партизанска формација на Козари - Други крајишки партизански одред, бројала је око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији.
Пробој и страдање
Напад је почео 10. јуна и кренуло је систематско потискивање и изнуривање бранилаца. Одбрана, у почетку врло успјешна, након десетак дана почела је да посустаје усљед губитака, замора и нестанка муниције.
Суочени са немогућношћу даљег одолијевања, борци Другог крајишког одреда одлучили су се за пробој из обруча 3. јула 1942. године у југозападном дијелу Козаре, 15 километара источно од села Међувође, у сјеверозападној Босни.
Кроз све линије обруча пробио се знатан дио Одреда и дио збјега од више хиљада цивила.
Ликвидације, паљевине, транспорти у логоре...
Нападачи су у зору затворили обруч и кренули у "прочешљавање" Козаре. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника.
Током наредне двије седмице снаге Нијемаца и јединице фашистичке Независне Државе Хрватске - усташе и домобрани - брутално су се обрачунали на српским становништвом које није успјело да прође кроз обруч.
Један број убијен је на лицу мјеста, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намјера да се то подручје потпуно испразни од становништва.
Око 68.000 становника депортовано је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износио је 35.000 људи, од којих је највећи дио страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је услиједила.
Трагедија српске дјеце
Посебно је трагична судбина готово 20.000 српске дјеце, малих Козарчана, који су убијани и исцрпљивани глађу и болестима.
Један дио је спасен и дат на усвајање хрватским породицама, а хуманитарка Диана Будисављевић успјела је да извуче из логора између 10.000 и 12.000 српских малишана.
Током усташко-њемачке злочиначке офанзиве на Козари и Поткозарју убијено је и страдало око 35.000 људи.
Судбина Срба са Козаре једна је од највећих трагедија које су задесиле српски народ у 20. вијеку.
