Цртице из живота Симеона Зорића, генерала и хазардера, љубавника руске царице Катарине Друге

26.11.2023. 09:44
1
ИЗВОР: glassrpske.com

Прољеће је 1777, зима се споро повлачила са обала Неве и петроградских канала. Лед и иње се добар дио дана одржавао у сјеновитим калдрмама између великих палата, гдје су точкови кочија остављали тамне пруге. У Зимском дворцу је владао уобичајени строги ред. Негдје иза подне, послије скоро два сата проведена у будоару царице Катарине Друге, излази млад 33-годишњи официр.

У присуству дворске даме слуга му додаје официрску шубару и сабљу. Златне еполете и ширити на шињелу говоре да је гост хусарски пуковник. О оном што се у двору бајаги држи као тајна већ бруји цијела престоница. Уз шољу чаја о томе одавно у пола гласа говоре, крстећи се, старе реуматичне грофице, али и прост свијет по предграђима који је тражио своју порцију јефтине забаве у претресању прљавог дворског веша. Дакле, сви већ знају да је наочити пуковник, ађутант кнеза Потемкина, нови царичин љубавник, некакав Србин Гаврилович, односно Зорич или тако некако. Причало се још и да је био велики јунак у протеклим ратовима, борац “pur sangue”, невиђене храбрости који увијек иде право “мечки на рупу” па тако поста и миљеник матушке царице. Ко је, у ствари, тај млади Србин, чија је звијезда у успону плијенила пажњу престонице?

Кренућемо из почетка. Прије равно 280 година, 1743. на дан светог Симеона Столпника у породици Гаврила Наранџића и Стефаније, рођене Зорић у Чуругу родио се син Симеон. И једна и друга породица припадале су војном сталежу Потиске војне границе. Малог Симеона је, немајући мушких потомака, усвојио мајчин рођак чувени царски официр Максим Зорић, давши му и своје презиме, док је његов млађи брат Давид остао Наранџић. Обје породице вуку поријекло из Херцеговине, одакле су узмичући пред Турцима преко Далмације и Лике дошли на простор Баната. Млађани Симеон основну школу завршио је у Потиској граници, након чега је са поочимом прешао у Русију, гдје су се Зорићи населили на простору Славеносербије 1754. Кад је Симеон са 11 година постао кадет српског хусарског пука, у војним вјештинама, јахању, мачевању и гађању лако је било запазити његов милитарни нерв. Врло рано, тек зарудјелих бркова, са 17 година обрео се у Седмогодишњем рату, када је и заробљен 1. марта 1760. године. По ослобађању за храбро држање у борбама против Пруса добио је официрски чин корнета и произведен у потпоручника. Недуго потом видимо га у Пољској са трупама које гуше побуну.

Храбар и способан

Међутим, у његовој војној каријери истакнуто мјесто заузима руско-турски рат (1768-1774). Ту је млађани мајор Зорић током борби на ријеци Прут већ стекао звучно име изузетно храброг и способног команданта, о чему је двор извијестио главни командант Румјанцов. Низали су се многи окршаји све до чувене побједе над Турцима 3. јула 1770. код Рјабе Могиле, гдје је чинио чуда од јунаштва. Нит је узмицао, нит се од чега склањао за шта је требало имати велико срце и још један парни орган. Према ријечима очевица Шегловског, у незадрживом јуришу на челу својих хусара два пута је рањен копљем и трећи пут сабљом, али је и даље наставио борбу. Но коначно га потпуно изнемоглог Турци опколише и заробише. Том приликом би сигурно био и посјечен да у самој борби није подвикнуо: “Ја сам капетан паша” па га Турци по ранијој наредби свезаше мислећи да је у питању руски генерал. Повлачећи се са бојишта они су и рањеног Зорића повели у заробљеништво, но како се путем ратоборно отимао једно вријеме су га конопима вукли за коњима. У Цариграду је пет дугих година тамновао у чувеној Једи-кули, која га не смекша да би прихватио понуду султана Абдул-Хамида да се уз високи чин потурчи и остане у његовој војсци, јер је чуо о каквом се борцу ради. О томе је султан касније и писао Катарини Другој. Послије размјене заробљеника поново је у државној служби, овај пут на дипломатском задатку у Шведској. По повратку из Стокхолма представљен је царици Катарини Великој, која му је додијелила тек установљени Орден светог Ђорђа.

У то вријеме канцелар Григориј Александрович Потемкин био је десна рука царици, скоро њен савладар који је многе конце државне управе држао у својим рукама. Већ тада се навелико причало да је био и њен љубавник, јер ова страсна жена никад није ни крила наклоност према јаким мушкарцима, тим више што је њен муж ту био потпуно инфериоран. То је изазвало велики револт и згражање тадашњег конзервативног племства, а посебно црквених кругова, због њеног гажења свих моралних и религиозних принципа. Говорило се да су Катарина Друга и Марија Терезија, те двије бесрамне Њемице, саблазниле Европу. Један од првих њених љубавника био је гроф Григориј Орлов, који ће јој и помоћи да преузме власт, а потом је ту улогу преузео речени Потемкин. Они нису били само објекат пуке женске пожуде, већ су мудрој владарки користили као политичке полуге за кормиларење државним бродом. Најближа истини је оцјена да су јој они у ствари били партнери у власти и својим мудрим државничким одлукама довели до наглог успона Русије. Скандалозне истине, али и увелико измишљани сочни трачеви о владаркином животу, ни њеним огорченим противницима и критичарима нису могле послужити да оспоре општи процват државе. Империја се сада протезала од Црног до Балтичког мора, јер су Османлије истјеране из Украјине и Крима, а нешто касније и Грузије.

Царица је временом Потемкину ставила до знања да много више цијени његов државнички дар од љубавничког и тада тај велики маг “игара престола” одлучи Катарини сам сервирати “расне” љубавнике, да би и вучица била сита, а овце на броју. Наравно да му није промакло како је она већ приликом првог сусрета била импресионирана Зорићевом мужевном појавом и одмах је безецовала ријетко лијепог, славом овјенчаног ратника.

Звијезда на двору

Како би елиминисао конкуренцију у виду фелдмаршала Румјанцова и његовог пулена Завадског који се опасно мотао око царице, Потемкин је Зорићу као свом јаком адуту почео отварати врата двора. Већ на прољеће 1777. Симеон се истакао у сламању побуне Пугачова па на рамена стаситог Србина падоше златне пуковничке еполете, а ускоро је постао и лични царичин ађутант. Памте га као помало грубог војника, којем је недостајао рафинман високог друштва што не чуди за једног хусара. Упркос томе, Симеон постаде права звијезда у дворским круговима у које закорачи сигурним и гласним војничким кораком. Многи му већ предвидјеше велику каријеру, што ускоро потврди високи генералски чин и команда над Ахтирским хусарским пуком. Колика је била опчињеност владарке својим љубавником говоре пажња и злато којим га је обасула као никог раније. На сам крунидбени дан 22. септембра поклонила му је скупоцјени дијамантски прстен, звијезду украшену брилијантима, позлаћену сабљу, перјаницу и друге драгоцјености, а само неколико дана касније на дар је добио и велики спахилук у Сесвегену вриједан више од 200.000 рубаља. Није прошло дуго и Зорић је у Петрограду добио прелијеп дворац. Не зна се тачно колико је новца тада добио од своје покровитељке, а спомиње се чак 300.000 рубаља. Почетком 1778. према њему посебно дарежљива царица поклони му велики посјед у Могиљевској губернији са градом Шкловом на Дњепру и околна села са 16.000 душа. Па ни то јој није било доста већ му у посјед уписа и имања у Псковској губернији.

Војнички подвизи Симеона Зорића високо су вредновани у српским војним круговима Русије гдје су се клели у њега и испредали легенде о јунаштву, а камоли то што један Србин дијели постељу са царицом, први послије Душана и Уроша. Пјеване су му и пјесме “Песн о храброти витеза Симеона Зорича”. Тај глас се проносио све до Баната, а и даље до Далмације.

За разлику од царичиних свилених душека и бојног поља, гдје је са високо дигнутим мачем сатирао све пред собом, био је потпуно неталентован за дворске интриге и закулисне радње којима се вршила прерасподјела моћи и престижа у високим аристократским круговима, а и политика је за њега била “тера инкогнита”. Прослављеном се официру бијаше лако успети до царске постеље, али пландовати под тим балдахином на дужи рок био је већ тежи задатак, јер је и сам сјекао грану под собом. Наиме, тај бујни немирни дух је ван двора живио нехајно, пуним плућима, у веселом друштву ноћобдија и лијепих дама, док га је императорка чекала. Поред тога она је имала све мање разумијевања за велике новчане губитке због његове кобне страсти за коцком. То је и те како ишло наруку препреденом лисцу Потемкину, који је те чињенице царици додатно досолио и гарнирао, изрежиравши Зорићев пад, као уосталом и претходни успон. Њему није ишло у рачун што се владарка почела сувише везивати за овог дрчног и непредвидивог Србина, којем је ионако намијенио само епизодну улогу.

Ускоро Катарина Друга преста примати “драгог Семјона” и на његово тражење да је види, од ње је допирала само гласна шутња. Повријеђен и бијесан, знајући чије је то масло, изазва на двобој Потемкина, што овај не смједе прихватити, правећи се “нит' лук јео, нит' лук мирисао”. Сама царица је са жаљењем морала отпустити, како је тврдила, свог врло потентног љубавника којем никад нису требали афродизијаци, додавши да је он ипак добар човјек који, ето, чини лоше ствари. Оно што је не тако давно личило на благослов претворило се у проклетство. Генералу је дискретно стављено до знања да се треба повући на своје имање: “И дажд паде и снијег прши, нек се царска воља врши”.

Расипање

Повријеђени и одбачени Симеон ускоро отпутова у Париз да тамо лијечи повријеђени понос. Ту се истутњао за све паре по најгламурознијим мјестима, просипајући хрпе златника на забаву и коцкање. По повратку га је чекао нови дар владарке у виду ковчежића златника и проширења имања за 7.000 кметова у Шклову, гдје ће Зорић подићи велелепни дворац. То је био прави мали рај уз сталну позоришну трупу, музички оркестар и друге луксузне садржаје и раскош. Новац је несмиљено расипао, шаком и капом, помажући сваког ко му се обратио. Генерал Зорић је великодушно помагао Србима на разним странама, а био је незаобилазна адреса за све који су долазили у Русију кад би их радо примао у свом дворцу и био на услузи. Његови гости између осталих били су архимандрит манастира Крупе Герасим Зелић, Сава Текелија, као и Доситеј Обрадовић, којег је издашно наградио помажући му да у Лајпцигу штампа своје басне.

Када је Катарина Друга пошла да обиђе Бјелорусију 1780, гдје је по плану у Могиљеву требало да се сретне са аустријским царем Јосифом Другим, свратила је у Шклов код свог бившег миљеника. Симеон јој је приредио тако грандиозан дочек о којем се дуго причало. У ту сврху је преуредио дворац, уложивши огромних четири хиљаде дуката, а скупоцјено посуђе и другу опрему добавио је директно из Саксоније. У царичину част приређен је величанствен бал, театарске представе, а потом и наступ комплетне опере доведене из Њемачке. Императорка је у пратњи аустријског цара још једном у повратку свратила у Шклов. Царичин секретар Безбротко помиње водоскоке од вина, ватромет са 50.000 ракета, каруселе, вожњу по Дњепру и свечану илуминацију коју је припремио талијански стручњак Мелисини. О свему је изречено много ласкавих ријечи и похвала, а царица је била импресионирана и искрено одушевљена. Генерал је горио од жеље да се врати на стари пут славе, што би залијечило његов повријеђени понос, али очекивани позив за повратак на двор је изостао. Постојао је још један важан разлог његовог надања: наиме, има индиција, а што је касније потврдио и његов брат Давид, да је Зорић прожет узвишеним родољубљем сањао о томе да потакне двор на руску ратну кампању ослобађања његове поробљене браће, који под Турцима вијековима вапе за слободом, кад би им се он у тој борби ставио на чело па зашто не и као њихов будући кнез под заштитом Русије.

Велики допринос Срба

Срби војници су несебично лијући крв дали велики допринос у ратовима своје нове руске отаџбине. Били су веома цијењени као неустрашиви и способни ратници, а посебно је истицана храброст и обученост њихових официра. Генерал Симеон Пишчевић је на основу војних евиденција установио да је током 18. вијека у руској војсци служило 25 генерала и 71 штабски официр (мајори, потпуковници и пуковници). Средоје Лалић ће касније даљим истраживањем тај списак допунити и он коначно садржи 27 генерала и 125 штабских официра, мало ли је.

Генерал се у Шклову окружио рођацима и другим српским пријатељима, којима је чак давао и посједе. Међу оданим сарадницима, поред брата Давида, Герасим Зелић истиче Сарајлију Димитрија Поњавицу. Међутим, чувен по својој галантности и раскошном таленту за разбацивање новца, Зорић је као магнет привлачио и разне пробисвјете, варалице и превејане коцкарске махере, жељне лаке зараде и лагодног “живота без мотике”. Нажалост и таквима је лаковјерни генерал, неписмен за “читање” људи, указивао гостопримство, гдје им је све било “на извол'те, кућа части”. Трошкови су премашивали приходе, а гомилали су се и коцкарски дугови. Јасно је било да такав човјек нужно мора пропасти, зли језици би рекли: како дошло тако и отишло. Трагично непромишљен Зорић се лако залијетао у покретање разних предузећа попут бродоградње, дестилерије, кожарске и ужарске фабрике и слично, како би спријечио пријетећи банкрот. Но и то су на крају биле само бачене паре. Из озбиљних новчаних тешкоћа у неколико наврата га је вадила, а ко други до њено величанство, остајући до краја слаба према свом миљенику.

Највећи мирнодопски подухват Симеона Зорића свакако је отварање приватне војне школе 1778. За њу је подигао посебну зграду са амбулантом, мањежом за учење јахања, велику библиотеку, кабинет за физику, галерију слика и зоолошки музеј. Не трепнувши за то је избројао 80.000 рубаља. Била је то прва модерна војна школа у Русији са капацитетом од око 150 ученика, сиромашних племићких синова, од којих је половину сам издржавао, трошећи на њих годишње око 50.000 рубаља. Настојао је обезбиједити и врхунске предаваче, при чему је предност давао Србима, позивајући Доситеја Обрадовића, Емануела Јанковића и друге. Током двије деценије њеног рада постала је једно престижно училиште. Године 1797. цар Павле Први је Зорићеву војну школу претворио у државну, а Симеону том приликом додијелио чин генерал-лајтнанта и команду над Изјумским хусарским пуком. Нажалост, исте године велики пожар је уништио школску зграду и дио дворца, што је снажно потресло већ обољелог генерала. Власти су тада школу привремено преселили у Гродно, да би коначно била премјештена  у Москву, када постаје војна гимназија.

Генерал Симеон Гавриловић Зорић преминуо је у 56. години живота, 6. новембра 1799. Његов брат Давид Гавриловић Наранџић наслиједио је спахилук који је већ био добрано оптерећен дуговима, а по његовој смрти управу је преузео њихов сестрић Симеон Павловић Чарнојевић. Како ни он није имао насљедника, имање је распродато зарад покривања дугова.

Све је појело вријеме, не оставивши ништа што би подсјећало на чувеног генерала, човјека којег је његов хазардерски дух прославио у рату, а упропастио у миру.

Пробисвјети и протуве

Поред разних авантуриста и пробисвијета у Шклову су се обрела и двојица браће Зановића, Марко и Ханибал, који су се представљали као далматински грофови из Паштровића. Истини за вољу, они су стварно и потицали из добре куће и као такви похађали угледне школе, међутим живећи расипнички на високој нози, а ниској памети, успјели су спискати насљедство. Потом су путовали по свијету као вјешти преваранти и опасни коцкари. Зна се и за велики скандал кад су изварали једног холандског банкара за големих 300.000 франака. У Шклову су, користећи Зорићево гостопримство, окупили око себе неколико протува исте феле, гдје су и самог Симеона за велике своте ојадили за карташким и билијарским столом. На крају су му понудили “спасоносно рјешење” да им препусти управу над спахилуком, за шта би му исплаћивали 100.000 рубаља годишње. Но, кад је Зановић Ханибал однекуд донио новац за исплату ренте, власти су установиле да се ради о кривотвореном новцу. Браћа су послије тамновања протјерана из Русије, а по Зорића је та ствар била силно непријатна, али је некако успио изаћи чист из те каљуге, мада је додатно страдао његов већ пољуљани углед.

Аутор: Драган Мијовић

Коментари 1
  • Generic placeholder image
    Bilećki 26.11.2023. 17:21
    Ajd, što je Ercegovac ljubavnik , al da bas onako rasipa pare, tesko da mu je to genetska osobina ha ha . Vrlo zanimljiv tekst i prikladan za nedeljni popodnevni odmor.
Повезане вијести
Из наше прошлости: Како је настао Соколац Из наше прошлости: Како је настао Соколац
Сјећање на проту Стевана Баковића: Чувар душе сарајевских Срба у 19. вијеку Сјећање на проту Стевана Баковића: Чувар душе сарајевских Срба у 19. вијеку
Владо Шипчић – посљедњи четник који је оружану борбу са комунистима водио до 1957. године Владо Шипчић – посљедњи четник који је оружану борбу са комунистима водио до 1957. године
Најчитаније
  • Преминуо Сретен Срето Петронић
    2h 24m
    0
  • "Краљица џепароша" поново у акцији
    9h 10m
    3
  • Земљотрес јачине 2,8 степена на подручју Сарајева
    8h 9m
    0
  • Прича о чича Срету Петронићу из Пала и његовој Хелени
    2h 27m
    0
  • Упозорење: Снажан циклон иде према региону, очекује се јако невријеме
    3h 36m
    0