У крипти ове цркве су сахрањени Гедеон и његови потомци, прво његова прерано умрла Ленка, па син Лазар, снаја Софија, унуци Гедеон и Ђорђе… укупно 13 чланова велике и моћне војвођанске породице Дунђерски.

Једна од најпотреснијих и најдирљивијих љубавних прича за које је Србија чула, она између великог Лазе Костића и љепотице Ленке Дунђерски, све оставља сузних очију и ускомешаних осјећања. Силина и трагедија љубави овдје се преплићу у пуном јеку, на површину “избацивши” све страхове, наде, унутрашње битке и чежње заљубљеног пара.

Плод ове велике и драматичне романсе са кобним крајем је и најљепша српска љубавна пјесма “Santa Maria della Salute”, којом је тада већ остарјели сомборски поета заправо подигао Ленки непролазни и величанствен споменик.

Јелена Ленка Дунђерски била је ћерка Лазара Дунђерског, имућног Србина у Војводини, великог произвођача и трговца житом и Лазаревог кума и добротвора. Била је мезимица и понос своје богате и угледне породице, а красила ју је изузетна лепота, плаве очи, витак стас и изузетна памет – говорила је неколико језика, свирала клавир, путовала…

Данас сам га видела први пут. Има гибак, поносит ход, принчевско држање. Разбарушене је косе, узвинутих бркова који више одају неки театарски ефекат, очију округлих и испупчених, у којима се огледа велика умност и душевна дубина…

* Господин Лаза је све даме шармирао, а мени је уделио комплименте на пет језика. Чини ми се да је своје очи упирао највише у мом правцу. Касније ми је рекао да не постоји клавирска композиција која би изразила неземљаско плавило мојих очију. Да, баш се тако изразио и још, да ће ово летње поподне унети трајни немир у његово срце…”

— Љета господњег 1891. године

Наредне четири године Лаза и Ленка често су проводили вријеме заједно. Пјесник је по доласку са Цетиња често одсједао у породичном дворцу Дунђерском и Хотелу “Краљица Јелисавета“.

“Дани ми неизмерно брзо теку у друштву са гдином Лазом. Тек у њему видим шта је живот. С њим никада не може бити досадно!”

— На Огњену Марију 1891. године

“ Зар има годину дана како смо се срели? Цело вече сам провела у друштву г. Лазе, забављао ме је, плесао са мном. ”

— О Духовима 1892. године

“Камо она безгранична вера у нашу љубав, у њега? Да ли сам ја волела илузију? Али то не може бити. Ја волим песника, и живог човека, хоћу га таквог какав је, ништа ми његове мане што је исписао не значе, оне су мени врлине. Те уморан, те стар, те није за мене… Толико сам му пута писала, понављала, не вреди. Али борићу се и изборити за њега. Њему треба помоћи. Морамо да се састанемо.

* Сусрели смо се јуче. Видно пропао и исцрпљен неком душевном борбом, разбрушенији и немарнији него иначе. Водили смо озбиље и мучне разговоре.

– Удајте се, удајте госпођице Ленка, ослободите и мене и моју патњу и чежњу.

– Али, г. Лазо, зашто се не бих удала за вас?

– Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам достојан – понављао је.

– Кад жена воли, на све је спремна и у својој љубави и све ће да окрене за своју срећу. Ви се нечег бојите, г. Лазо?”

— Око Божића 1893. године

Прво је боравио у манастиру Крушедол, а затим се, на предлог Ленкиног оца, оженио Јулијаном Јулчом Паланачки из Сомбора.

“Готово је све. Он се оженио! Да ли је могао да буде свирепији? За кума је позвао мог оца! Савршен злочин, без трага. Али зашто? Шта сам нажао учинила? Зашто се оженио за богатство и само због тога? Чујем, није ни лепа, ни млада, само миражџика. Зар на то спаде мој велики песник и сви његови, и моји идеали? Отишла је моја срећа. Нашто сада и живот?”

— О Малој Госпојини 1895. године

Два мјесеца касније, док је Лаза био на меденом мјесецу са својом новопеченом супругом, Ленка је изненада умрла 8. новембра 1895. године у Бечу, на свој 25. рођендан.

“Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. А чему онда живот без ње? Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу себе и њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће он. Разумеће све…”

— 7. новембар по старом календару 1895. године (посљедњи запис у Ленкином дневнику)

Упркос званичној верзији њене породице која казује да је Ленка умрла од “тифусне грознице” њен дневник (чија аутентичност никада није потврђена) даје наговјештаје да се дјевојка отровала збор неостварене љубави. Можда би најтачније било рећи да је од туге “свиснула” како то и сам Костић говори у својој поеми.

Вијест о смрти несуђене драге Лаза Костић је примио у Венецији. Послије тога отишао је у цркву Госпе од Спаса – Santa Maria della Salute да се моли и тражи опроштај. Вјероватно су се још тада, у његовој измученој души јавили први стихови пјесме коју ће уобличити пуних 14 година послије Ленкине смрти и непуну годину прије него што ће јој се и сам придружити.

И тако је настала “Santa Maria della Salute” – најлепша љубавна пјесма написана на српском језику, крик и очајнички вапај за изгубљеном љубављу Лазе Костића и Ленке Дунђерски.

“…Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврели рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг,

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је у рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Santa Maria della Salute…"