Српски краљ Стефан Урош Други Милутин Немањић /1253-1321/, који је Србију учинио најмоћнијом државом на Балкану, што је његовом унуку Душану омогућило да створи царство, умро је на данашњи дан 1321. године.

Милутину је, на Сабору у Дежеву 1282. године, на основу споразума, пријесто уступио старији брат Драгутин, који је задржао само сјеверне крајеве Србије.

Користећи борбу династија Анжујаца и Палеолога, краљ Милутин је освојио знатан дио Македоније, пренио пријестоницу у Скопље и намјеравао да српску државу шири према Егејском мору.

Био је у непријатељству са Ромејским царством /Византијом/ до 1299. године, када се оженио ромејском принцезом Симонидом.

Богати рудници сребра, краљу Милутину су доносили велика средства за наоружање и одржавање јаке најамне војске и омогућили да помаже развој умјетности и књижевности, те зида цркве и манастире широм Србије.

Стефан Урош Други Милутин Немањић је, преузевши краљевску круну, постао и главна линија насљеђивања у владарској породици.

Тако је краљ Милутин отац краља Стефана Уроша Трећег Дечанског, дједа краља, а касније цара, Стефана Уроша Четвртог Душана Силног и прадједа цара Стефана Уроша Петог /Нејаког/.

Током скоро четрдесетогодишње владавине краља Милутина, Србија је почела да се значајно шири ка југу на рачун Византије, са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид-Прилеп-Штип, чиме је српској држави прикључен сјеверни дио данашње Албаније и већи дио данашње Сјеверне Македоније.

На унутрашњем плану, краљ Милутин је замијенио рашки скромни двор, церемоније и титуле раскошним двором са византијским уређењем.

Подигао је и обновио већи број манастира и цркава, међу којима се издвајају Богородица Љевишка, манастир Бањска, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану и манастирска црква у Хиландару на Светој гори.

Паралелно са развојем сакралне архитектуре, која је у његово доба добила нови облик познат као вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура, у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару /Милутинов пирг/ и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем.

Краљ Милутин се женио пет пута, а посљедњи пут Симонидом 1299. године. Имао је два сина Стефана и Константина и двије кћерке Ану /Неду/ и Царицу /Зорицу/.