Стефан Урош II Милутин Немањић рођен је око 1253. године, а умро је у Неродимљу, на данашњи дан 1321.
Био је краљ Србије од 1282. до 1321. и један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243-1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276-1282, краљ Срема 1282-1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322-1331).
Током његове, скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије, са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид-Прилеп-Штип, чиме је српској држави прикључен сјеверни дио данашње Албаније и већи дио данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успјешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. Послије Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310-1342) због заузимања посједа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успио да задржи Рудник и Браничево.
Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава.
Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори, ван његове државе.
Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем.
Због свог задужбинарског дјеловања је канонизован двије и по године након смрти и проглашен Светим краљем.
Женио се чак пет пута, посљедњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и двије ћерке Ану (Неду) и Царицу Зорицу.
Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успио да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је послије његове смрти дошло до грађанског рата.
Током јесени 1321. Милутин је изненада доживио апоплектички удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29. 10. 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недјељу дана након завршетка Грачанице и Андрониковог поклона, манастира Светог Николе код Сера.
Двије и по године послије његове смрти, црква га је канонизовала као Светог краља. Његово тијело је пред Косовски бој 1389. године пребачено из Бањске у Трепчу, да би пред османском најездом 1460. године било пренијето у Софију, у Цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива и Црква Светог краља.
Почетком XXI вијека, вођени су разговори о томе да се дио његових моштију пребаци у обновљени манастир Бањску.
