На данашњи дан 1934, између два свjетска рата у Краљевини Југославији рођен је још за живота прозван „принц пјесника“ – славни Бранко Миљковић.

Познати Нишлија је одрастао у ратним годинама у граду који су обиљежила велика страдања послије окупације 1941. године.

Док се свијетом одвијао најкрвавији рат у историји, Миљковић је у заробљеном Нишу учио прва слова. Послије основне школе завршио је чувену Прву нишку гимназију „Стеван Сремац“, једну од образовних установа са најдужом традицијом у земљи.

Иако његов таленат и умијеће не пролазе незапажено током средњошколских дана, велики искорак у књижевном свијету дешава се тек послије селидбе и студија филозофије на Филозофском факултету у Београду.

Са осамнаест година је објавио своју прву пјесму у београдском листу „Записи“, али у престоници, међутим, наилази на препреке у публикацијама свог рада. Миљковић није желио да своје име веже за Комунистичку партију, а цијена за то била је његово игнорисање.

Истрајавајући у покушајима да ступи у контакт са издавачима, за блистави пробој међу најдаровитије југословенске пјеснике захвалност дугује колеги Оскару Давичу, који му помаже да објави прве пјесме у Београду 1955. у часопису „Дело“.

Различита су тумачења како је ратно вријеме у коме је живио оставило траг на његово стваралаштво. У поезији Бранка Миљковића често се срећу мотиви ватре, празнине, смрти и ништавила. Његова дјела обиљежиле су и социјалне и родољубиве теме.

Велики утицај на ране радове Миљковића имали су француски симболисти Пол Валери и Стефан Маларме, као и његово високо образовање током којег се упознао са античким филозофима, међу њима посебно надахнут Хераклитом.

Био је најмлађи члан групе послијератне генерације пјесника у Југославији познатих као неосимболисти.

Његова прва збирка „Узалуд је будим“ из 1957. године постиже успјех, а у наредним годинама штампа књиге „Ватра и ништа“, „Порекло наде“, „Крв која светли“, а заједно са Блажом Шћепановићем „Смрт против смрти“.

Као већина пјесника тог времена преводио је страну поезију са руског и француског језика, а бавио се и писањем есеја и критиком.

О његовом животу су испричане бројне контроверзе, међутим без вјеродостојних података и са великим временским отклоном остале су тек на нивоу нагађања.

Млади Миљковић је већ у својим двадесетим годинама живио дане највеће пјесничке славе. Престижну Октобарску награду добио је 1960. године што је значајно подигло његово самопоуздање.

Београд му, међутим, врло брзо постаје тијесан и он се крајем 1960. сели у Загреб.

Познато је да је имао проблем са алкохолизмом, често је виђан по београдским, касније загребачким кафанама. Иако се у његовим биографијама може срести да је био велики боем, вјероватније је да његови дани нису пролазили тако романтично.

Постоје свједочења како се Миљковић пред крај живота препустио алкохолу, а кад се напије постајао је агресиван и упадао у туче због чега је често привођен.

Живот аутора стиха - "да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој" - и славног епитафа - "уби ме прејака реч" - окончан је у Загребу. У 27. години живота  пронађен је објешен о дрво на периферији Загреба.

Према званичним биљешкама као узрок смрти се наводи самоубиство, међутим, нису изостали аргументи који говоре о намјештаљкама, насилној смрти и убиству.

„Зашто убијају песника у социјализму?“, узвикивао је Миљковић у једној кафани само мјесец дана прије своје смрти.

То је било довољно да се потпали сумња о умјешаности комунистичког режима који је, истина, агресивно вршио репресију над неистомишљеницима. Слутње о убиству Бранка Миљковића никада нису доказане.

Бранкови родитељи Марија и Глигорије и брат Драгиша поклонили су 1971. године нишком музеју сачувану заоставштину Бранка Миљковића.

Кућа у којој је живио и стварао у Улици Ђорђа Кратовца 52 у Београду први пут је отворена за јавност октобра 2019. године.

Бранко Миљковић – УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку
ако није тако одсеците ми руке и претворите ме у камен