Српски пјесник Бранко Миљковић, трагични лиричар снажног интелектуалног погледа на свијет, рођен је на данашњи дан 1934. године.
Миљковић је, наводе књижевни критичари, био опсједнут драмом постојања и њеним филозофским аспектом.
Почео је да пише као средњошколац и већ 1957. објавио је прву збирку пјесама "Узалуд је будим".
Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.
Његова најпознатија дјела су збирке пјесама: "Порекло наде", "Ватра и ништа", "Крв која светли", "Песме", "Смрћу против смрти"...
Рођени Нишлија био је један од најпознатијих српских и југословенских пјесника друге половине 20. вијека, и уз то есејиста и преводилац.
Миљковић припада другој послијератној генерацији пјесника, који су кренули путем модерне поезије.
Ушао је у пјесничку орбиту објављивањем петнаест пјесама у часопису "Дело" 1955. године, који је предводио струју авангардних српских пјесника у ондашњем књижевном животу.
Прва пјесничка књига "Узалуд је будим" дочекана је афирмативним критикама и била је књижевно освјежење.
Миљковић је био неосимболиста. Према сопственом признању, покушавао је да измири симболистичку и надреалистичку поетику.
Године 1959, са Блажом Шћепановићем објављује књигу родољубиве поезије "Смрћу против смрти". Двије збирке пјесама објављује 1960. године: "Порекло наде" и "Ватра и ништа".
Те године настањује се у Загребу и ради као уредник на радију.
Стицај многих околности учинио је да Бранко Миљковић доживи дубоко разочарење. Пише "Песму за мој 27. рођендан" (Време је да цвет проговори, а уста занеме/Ко лоше живи зар може јасно запевати!).
А онда дописом листу "Дуги", датираним 27. јануара 1961, одриче се своје поезије и жали што не може вратити Октобарску награду Београда, чији је био најмлађи добитник за књигу "Ватра и ништа".
У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године нађен је објешен у шуми на загребачкој периферији. Ријеч је била о самоубиству.
