У фочанској Јабуци данас је обиљежена крсна слава Храма Преображења Господњег, уз 137 празних столица у порти Цркве за 137 погинулих српских бораца и убијених цивила 1992. године који никада неће бити заборављени, иако за тај злочин нико није ни оптужен нити осуђен.
Након литургије и обреда ломљења славског колача служен је парастос за 137 погинулих бораца и убијених цивила, међу њима и за 43 мјештана који су звјерски убијени 23. јула 1992. године у нападу муслиманске војске из Горажда.
Црквени одбор и Борачка организација са 137 празних столица у порти Цркве поручили су да никада неће заборавити своје жртве.
Организована је и изложба старих фотографија "Јабука - свијетле стазе завичаја" о животу некада у Јабуци, подручју од Превиле изнад Устиколине до подножја Јахорине, које је до Дејтонског споразума припадало општини Фоча, након чега је остало у Федерацији БиХ.
Предсједник Црквеног одбора Ранко Скакавац рекао је да је жалосно да ни након 26 година од завршетка рата нико није оптужен ни осуђен за злочин над невиним мјештанима Јабуке.
- Желимо да свима дамо до знања да ми наше жртве не заборављамо и да скренемо пажњу да би био ред да неко извади из ладице те оптужнице, да коначно одговарају они који су починили злочин - рекао је Скакавац.
Након страдања у погрому 1992, а затим и након егзодуса 1995, Јабучани су се раселили широм Српске и Србије.
Највише их данас живи у Фочи и Војковићима.
- Било је 30 српских села, а рат је учинио да је у једном дану све убијено и протјерано. Не знам коју дефиницију да нађем, да ли је то геноцид или злочин, данас ту нико више не живи, само двије особе које су се вратиле, а ми се годишње састанемо на Преображење - навео је Скакавац.
Масакр над српским цивилима некада фочанске Мјесне заједнице Јабука, која је након Дејтона припала Федерацији БиХ, који се догодио 23. јула 1992. године, када су убијена 43 мјештанина, прво је масовно страдање Срба у општини Фоча у протеклом рату.
Муслиманска војска тада је попалила све куће и помоћне објекте на које је наишла убијајући све пред собом, а милости није било ни за слијепе и непокретне старице, дјевојке и дјецу, које су убијали и палили у њиховим кућама.
Најмлађа жртва био је тринаестогодишњи дјечак Ново Елез.
