Privrednik Bogoljub Karić poslao je otvoreno pismo predsjedniku SANU Vladimiru Kostiću koje prenosimo u cjelosti.

Akademiče  Kostiću, da li imate hrabrosti da pogledate u oči herojima sa Košara, dečacima u uniforama koji su herojski branili Kosovo i Metohiju? Imali su 18 ili 19 godina. Neki se još nisu ni brijali. Usuđujete li se da bar pomislite na te naše anđele, heroje najslavnije bitke posle Drugog svetskog rata? Nisu imali prve ljubavi, osim jedne. Zvala se Srbija! I nisu svi bili Srbi, predsedniče Srpske akademije nauka i umetnosti. 

Tibor Cerna bio je Mađar, dečak iz siromašnog radničkog naselja, udaljenog dvadesetak kilometara od vašeg kabineta, gde predsedavate u hramu najmudrijih srpskih glava. Smete li da glasno izgovorite njegovo ime, a da ne pocrvenite i što pre spakujete svoje stvari i zauvek napustite  kabinet. Da li ste sačuvali zrno ponosa, pa da izgovorite ime Naser Vučelj, njegove majke Sadije i oca Alije? Naser je bio momak iz Novog Pazara.

Mađar Tibor i Bošnjak Naser, sa svojom srpskom braćom, ne po krvi i veri, već po časti i hrabrosti, zajedno su svojim životima, branili otadžbinu. Srbija se uzdala u njih. I imala je u koga! Srbija i danas plače za njima. Imate li vi suza za njih?

Kažete da ste učestvovali u tom ratu. Osećate li, kao neurolog, makar drhtavicu? Imate li nesanicu? Spuštate li pogled, ne pred njima, već pred samim sobom? Oni su gledali u svoje blatnjave, krvave čizme i cevi mitraljeza uperene u njih, a vi u svoje lakovane cipele.   

Ljut sam na vas zato što sam siguran da drugome ne biste poklonili ni svoje gaće ni košulju, a nameravate da poklonite nešto što nije vaše. Mnogo je bilo ljudi koji su prodali veru za večeru.

Koja je početna cena našeg Kosova, na vašoj aukciji? Koliko vrede Visoki Dečani i Gračanica, naša Pećka Patrijaršija - majka svih pravoslavnih crkava, a koliko ubijena deca na reci Bistrici? Koja je prodajna cena anđela sa Košara, akademiče Kostiću? Postoji li avans za suze njihovih majki?

Mi, obični ljudi, pored Srpske pravoslavne crkve i na Akademiju gledamo kao na hram: najsvetliji, najčistiji i najmudriji u Srbiji, a vi ste karijeru založili na aukciji istorije. Strahujete li od njenog suda? Šta bi rekli vaši preci - na sramotu - koju vašim potomcima utiskujete na obraz?

U trenutku kada je 18 država povuklo priznanje Kosova, kada je Srbija stavila na sto predlog za mirno rešenje najbolnijeg srpskog pitanja, uz pomoć moćnih prijatelja, Rusije, Evropske Unije, Kine, kada američka administracija mnogo objektivnije vrednuje položaj i interese Srbije, vi - akademiče Kostiću - predlažete da se „dostojanstveno” odreknemo sami sebe.

Ja sam čovek koji duboko veruje u obnovu prijateljstva između Srba i Albanaca. Odrastali smo zajedno na Kosovu. Sahranio sam svoju majku, mohaninju Mati Angelinu, u porti Pećke patrijarišije, pored moga oca Janićija i nasih predaka. Hiljade naših komšija i prijatelja Albanaca, došlo je da je isprati, jer su je poštovali kao svoju majku. Tog dana, u Peći, kuće, hotelske sobe i restorani, bili su besplatni za sve nas koji smo došli. 

Srbi i Albanci nisu krvni neprijatelji, akademiče! Krvno su nas zavadili takvi kao vi, koji bi da između nas naprave kineski zid. Naše duše i srca ostala su čista, a sada imamo veliku priliku da preko malog Šengena i Zapadnog Balkana, uđemo u EU. Ta velika, evropska porodica, donosi mir, stabilnost, sigurnost i gradi temelje za zajednički život!

Prijateljstvo između Albanaca i Srba nikada ne zastareva. Poznajemo jedni druge u dušu. Lako je predati se mržnji. Teško je miriti se, akademiče! Nisu narodi problem, nego ljudi poput vas. Neka naša generacija učini sada težu stvar, neka izgradi temelje pomirenja, da bi naša deca i unuci živeli složnije. 

Vi ste odrekli te velike ideje. Obični ljudi veruju srpskom hramu nauke. Biti akademik, za mene, običnog čoveka, znači biti besmrtan. Probudite se, besmrtni i pokažite predsedniku Kostiću gde su izlazna vrata. Ne ćutite, ne plašite se, sačuvajte svoj integritet, čast i mudrost.

Kada bi ovako nesto izjavio predsednik Akademije u Nemackoj ili Francuskoj, ne bi mogao da bude ni vratar, a kamoli nešto drugo. A u susednim državama, ne bi više ni ulicom mogao da prođe. Nigde u svetu, patrijarhu na tronu nauke i umetnosti, ne bi na pamet palo da poklanja teritorije svoje države. 

Za Vladimira Kostića ima previše Srbije. Danas mu je višak Kosovo, sutra će mu Vojvodina biti republika. Ne bih se iznenadio da, prekosutra podigne obe ruke za beogradski pašaluk. Nakosutra, glasaće da Srbija postane Avganistanija!

 Bogoljub Karić

 P.S. Na mojim susretima u inostranstvu, tema Kosova je nezaobilazno pitanje. Kada mi strani akademici i profesori, govore da njihov kolega, a predsednik naše Akademije nauka i umetnosti smatra „da Kosovo ni de fakto ni de jure nije deo Srbije”, bio sam zaprepašćen! Najpre nisam verovao, a onda sam pročitao Vladimira Kostića. To je izazvalo revolt u meni da se na ovakav način obratim javnosti.