Milica Knežević (26), djevojka koja je mnogima postala inspiracija nakon što je pokazala da ispunjen, ostvaren i uzbudljiv život može da se živi čak i ako ti za kretanje treba pomoć invalidskih kolica, poslala je jaku poruku svima nama kojima teško pada što nam je proteklih nedelja, a naročito ovaj vikend, kretanje ograničeno.

Sa mnogo razumijevanja svih strana, djevojka kojoj je saobraćajna nesreća promijenila život kada joj je bilo samo 15, opisala je razliku između karantina koji traje u toku epidemije korona virusa i onog koji traje cijeli život.

– Za ovih (skoro) 11 godina, koliko koristim invalidska kolica ovo je prvi put da ne izlazim iz stana, ne idem u kupovinu, ne odlazim na druženja sa prijateljima, ne idem na fakultet, ne treniram napolju i mijenjam sve svoje planove jer je to zbog zaštite zdravlja i dobrobiti svih nas.

Prije epidemije sve te stvari, plus milion drugih, bile su mi uskraćene, iako ja to nisam želela. Oni koji me ne poznaju dovoljno će reći da pričam gluposti jer sam zaposlena, studiram, putujem, volontiram, živim sa vjerenikom, treniram…

Istina je da mi je to omogućeno zahvaljujući mojim sjajnim ljudima (neizmjerno vam hvala!) koji mi pomažu da živim onako kako želim i bez njih čitav moj život bio bi karantin. Nažalost, mnogo ljudi nema takvu podršku. Nema nikakvu podršku. I njihov život je karantin mjesecima, godinama, pa i od kada znaju za sebe.

Skoro sam pročitala da sam ja odgovorna za svoj “karantin” i život u invalidskim kolicima što je (najblaže rečeno) jedna od najvećih neistina koje može neko da kaže, a naročito neko ko zna šta znači biti osoba sa invaliditetom i šta znači koristiti kolica. Cjeloživotni karantin, koji sam već spomenula, ne postoji zbog invalidskih kolica ili invaliditeta već isključivo zbog uskraćivanja tog prava na slobodu kretanja o kojem se sada mnogo priča, kao i predrasuda koje postoje prema osobama sa invaliditetom.

Ova situacija će proći i vratićeš se svojim svakodnevnim aktivnostima, kao što bi i trebalo, ali pravo na slobodu kretanja i dalje će biti uskraćeno mnogima od nas. Nadam se da ćeš se tada sjetiti svih onih ljudi koji nemaju pristup obrazovanju, koji ne mogu da izađu iz svog stana, koji nemaju pristup javnom prevozu i zdravstvenim ustanovama, onih koji su diskriminisani svakog dana, i da će ti ovo biti podstrek da podržiš pravo na slobodu kretanja i onda kada ti nisi neko kome je to pravo uskraćeno. Do tada čuvaj sebe i druge – #ostanikodkuće  – napisala je ona na svojoj Fejsbuk strani “Izaberi da živiš”.

Milica je za Telegraf rekla kako potpuno razumije ljude kojima trenutno ova zabrana smeta.

– Sa strane nekog ko nema invaliditet i kome nikada ranije nije bilo ograničeno kretanje, potpuno razumijem da ova situacija može biti jako teška, samm tim i što je svako od nas drugačiji i ima različite probleme o kojima ne znamo ništa. A kao neko sa invaliditetom, nadam se da nakon ove situacije ljudi neće zaboraviti koliko je važno to pravo na slobodu kretanja i da ga svi zaslužujemo – kaže hrabra djevojka.

Nažalost, ona ipak misli da, na nekim nivoima, ni znanje koje smo kao društvo izvukli iz ovog vremena, neće pomoći onima među nama koji tako žive možda i cijeli život.– Ne mislim da će se promijeniti bilo šta za osobe sa invaliditetom nakon ove epidemije, barem ne od strane države i nadležnih institucija, ali se nadam da će se makar malo promijeniti svijest ljudi kada je reč o uskraćivanju prava.

A uskraćivanje prava, čak i kada nismo svjesni da to radimo, graniči se i sa predrasudama koje je u svom statusu spomenula.

– O ovome bih mogla da pišem u nedogled. Ako pomislite na bilo koji segment života, od obrazovanja, zapošljavanja, roditeljstva, čega god … tu su i predrasude prema osobama sa invaliditetom. Problem je što te predrasude idu rame uz rame sa diskriminacijom, i onda na primjer imamo situaciju da ste isključeni iz obrazovanja – što znači da ukoliko koristite invalidska kolica ili se otežano krećete, morate sami da se snalazite kako ćete doći do škole/fakulteta (jer je javni prevoz nepristupačan), kako ćete ući u tu ustanovu na čijem su ulazu stepenice, kako ćete doći do učionice na trećem spratu bez lifta, kako ćete ući u toalet na prvom spratu, koji uz to ima i previše uska vrata… Sa druge strane, ukoliko ste osoba koja ne čuje, sami morate da obezbjedite nekog ko će vam prevoditi predavanja na znakovni jezik itd… – kratko je nabrojala ona.

A nama ostaje samo da se zapitamo – šta ćemo, kada ponovo budemo imali punu slobodu, šta ćemo kao pojedinci, kao prijatelji, komšije ili prosto ljudi koji su iskusili kako izgleda biti zatvoren u četiri zida, uraditi da olakšamo život onima kojima je kretanje stalno uskraćeno? Koje ne ograničavaju njihova kolica, već činjenica da se mi nismo izborili za dovoljno rampi…

Eto nečega što možemo da planiramo dok ovaj sunčani vikend provodimo u kući.