Милица Кнежевић (26), дјевојка која је многима постала инспирација након што је показала да испуњен, остварен и узбудљив живот може да се живи чак и ако ти за кретање треба помоћ инвалидских колица, послала је јаку поруку свима нама којима тешко пада што нам је протеклих недеља, а нарочито овај викенд, кретање ограничено.

Са много разумијевања свих страна, дјевојка којој је саобраћајна несрећа промијенила живот када јој је било само 15, описала је разлику између карантина који траје у току епидемије корона вируса и оног који траје цијели живот.

– За ових (скоро) 11 година, колико користим инвалидска колица ово је први пут да не излазим из стана, не идем у куповину, не одлазим на дружења са пријатељима, не идем на факултет, не тренирам напољу и мијењам све своје планове јер је то због заштите здравља и добробити свих нас.

Прије епидемије све те ствари, плус милион других, биле су ми ускраћене, иако ја то нисам желела. Они који ме не познају довољно ће рећи да причам глупости јер сам запослена, студирам, путујем, волонтирам, живим са вјереником, тренирам…

Истина је да ми је то омогућено захваљујући мојим сјајним људима (неизмјерно вам хвала!) који ми помажу да живим онако како желим и без њих читав мој живот био би карантин. Нажалост, много људи нема такву подршку. Нема никакву подршку. И њихов живот је карантин мјесецима, годинама, па и од када знају за себе.

Скоро сам прочитала да сам ја одговорна за свој “карантин” и живот у инвалидским колицима што је (најблаже речено) једна од највећих неистина које може неко да каже, а нарочито неко ко зна шта значи бити особа са инвалидитетом и шта значи користити колица. Цјеложивотни карантин, који сам већ споменула, не постоји због инвалидских колица или инвалидитета већ искључиво због ускраћивања тог права на слободу кретања о којем се сада много прича, као и предрасуда које постоје према особама са инвалидитетом.

Ова ситуација ће проћи и вратићеш се својим свакодневним активностима, као што би и требало, али право на слободу кретања и даље ће бити ускраћено многима од нас. Надам се да ћеш се тада сјетити свих оних људи који немају приступ образовању, који не могу да изађу из свог стана, који немају приступ јавном превозу и здравственим установама, оних који су дискриминисани сваког дана, и да ће ти ово бити подстрек да подржиш право на слободу кретања и онда када ти ниси неко коме је то право ускраћено. До тада чувај себе и друге – #останикодкуће  – написала је она на својој Фејсбук страни “Изабери да живиш”.

Милица је за Телеграф рекла како потпуно разумије људе којима тренутно ова забрана смета.

– Са стране неког ко нема инвалидитет и коме никада раније није било ограничено кретање, потпуно разумијем да ова ситуација може бити јако тешка, самм тим и што је свако од нас другачији и има различите проблеме о којима не знамо ништа. А као неко са инвалидитетом, надам се да након ове ситуације људи неће заборавити колико је важно то право на слободу кретања и да га сви заслужујемо – каже храбра дјевојка.

Нажалост, она ипак мисли да, на неким нивоима, ни знање које смо као друштво извукли из овог времена, неће помоћи онима међу нама који тако живе можда и цијели живот.– Не мислим да ће се промијенити било шта за особе са инвалидитетом након ове епидемије, барем не од стране државе и надлежних институција, али се надам да ће се макар мало промијенити свијест људи када је реч о ускраћивању права.

А ускраћивање права, чак и када нисмо свјесни да то радимо, граничи се и са предрасудама које је у свом статусу споменула.

– О овоме бих могла да пишем у недоглед. Ако помислите на било који сегмент живота, од образовања, запошљавања, родитељства, чега год … ту су и предрасуде према особама са инвалидитетом. Проблем је што те предрасуде иду раме уз раме са дискриминацијом, и онда на примјер имамо ситуацију да сте искључени из образовања – што значи да уколико користите инвалидска колица или се отежано крећете, морате сами да се сналазите како ћете доћи до школе/факултета (јер је јавни превоз неприступачан), како ћете ући у ту установу на чијем су улазу степенице, како ћете доћи до учионице на трећем спрату без лифта, како ћете ући у тоалет на првом спрату, који уз то има и превише уска врата… Са друге стране, уколико сте особа која не чује, сами морате да обезбједите неког ко ће вам преводити предавања на знаковни језик итд… – кратко је набројала она.

А нама остаје само да се запитамо – шта ћемо, када поново будемо имали пуну слободу, шта ћемо као појединци, као пријатељи, комшије или просто људи који су искусили како изгледа бити затворен у четири зида, урадити да олакшамо живот онима којима је кретање стално ускраћено? Које не ограничавају њихова колица, већ чињеница да се ми нисмо изборили за довољно рампи…

Ето нечега што можемо да планирамо док овај сунчани викенд проводимо у кући.