Juče se navršila 23. godišnjica konfrontacije između ruskih padobranaca i NATO snaga na aerodromu Slatina u Prištini.

Događaji devedesetih godina u Jugoslaviji često se zanemaruju u diskusijama o današnjim odnosima između Rusije i Zapada. Mnogi ne shvataju zašto je javno mnjenje u Rusiji, koje je blagonaklono gledalo na SAD i Zapadnu Evropu nakon raspada Sovjetskog Saveza, odjednom postalo skeptično prema Zapadu.

Ruski istoričar Jevgenij Norin je u tekstu za „Raša Tudej“ istakao da je naivne i idealističke iluzije mnogih Rusa razvejala NATO agresija protiv Jugoslavije 1999.

Od 24. marta do 10. juna 1999. godine, snage NATO-a su bombardovale Jugoslaviju. Nakon velikog broja žrtava postignut je mirovni sporazum kojim su  snage NATO raspoređene na teritoriji Kosova.

Norin piše da je za Ruse to bila tragedija, pošto istorijski gledano Rusija ima jake veze sa Srbijom.

– SSSR se upravo raspao, a čečenska pobuna je i dalje bila glavna briga, tako da su Rusi veoma dobro razumjeli situaciju Srba. Mnogi su tada vjerovali, a vjeruju i sada, da je Rusija izbjegla jugoslovenski scenario samo zato što je nuklearna država – piše istoričar.

Mnogi Rusi su reagovali protestima ispred američke ambasade i diplomatskih misija NATO zemalja. Jevgenij Norin podsjeća da su neki Rusi čak otišli ​​u Jugoslaviju da se bore uz Srbe kao dobrovoljci.

– Kao država, međutim, Rusija nije bila u poziciji da učini bilo šta suštinski da podrži svoje dugogodišnje prijatelje. Zemlja je pokušavala da se oporavi od razorne ekonomske krize. Domaća politička scena je takođe bila veoma napeta, a vojska u haosu. Ipak, Moskva je željela da bude uključena u mirovnu operaciju na Kosovu i, u idealnom slučaju, da dobije mandat za raspoređivanje svojih mirovnih snaga na sjeveru Kosova, gdje je živjelo lokalno srpsko stanovništvo – piše on.

Ruski istoričar ističe da je to bio razuman plan, pošto Srbe nije imao ko da zaštiti od etničkog čišćenja, ali da je za NATO to izgledalo previše ambiciozno. S obzirom na to da blok predvođen SAD nije bio voljan da sarađuje, Kremlj je odlučio da pokuša da ih natjera da prihvate učešće Rusije.

– Plan je bio prilično jednostavan i sastojao se od manevra ruskih trupa koje su bile dio Stabilizacionih snaga u Bosni i Hercegovini (SFOR). Kombinovani ruski bataljon trebalo je da uđe na Kosovo, stigne do Prištine i obezbjedi aerodrom. Ovo je tada trebalo da se koristi kao poluga u razgovorima o učešću Rusije u međunarodnim mirovnim naporima. Ruski SFOR je 10. juna dobio tajna uputstva da pripremi 200 vojnika i lakih oklopnih vozila i maršira ka vazdušnoj bazi Slatina u Prištini. Kombinovani bataljon ruskih padobranaca pod komandom pukovnika Sergeja Pavlova trebalo je da izvrši zadatak. Pavlov danas obučava kadete na Ruskoj vojnoj akademiji – piše Norin.

Politički, plan su izradili rusko Ministarstvo spoljnih poslova i GRU, vojna obavještajna agencija, iako su postojale frakcije unutar ruske vlade koje nisu podržale tu ideju. Preduzete su mjere predostrožnosti kako bi se spriječilo bilo kakvo curenje podataka, i samo šest osoba je imalo pun pristup informacijama.

– Na Kosovu je već bila stacionirana mala specijalna jedinica. Činilo ju je 18 vojnika iz specijalne operativne grupe GRU kojom je komandovao Junus-Bek Jevkurov. Po dogovoru sa Srbima, Jevkurov je postavljen za komandanta ove grupe, sa izviđačkim zadatkom – trebalo je da spriječi bilo kakve neočekivane pojave na aerodromu kada tamo stignu glavne snage. Specijalna operativna grupa djelovala je efikasno i nenametljivo, obavljajući izviđačke misije i držeći situaciju pod kontrolom, pokušavajući da izbjegne sukobe sa NATO trupama i borcima OVK – napisao je istoričar.

On otkriva i da su u međuvremenu u Bosni bile u toku pripreme za planiranu operaciju.

– Ruska vazdušno-desantna jedinica organizovala je vojnu vježbu kao pokriće koja im je omogućila da pripreme opremu i trupe za početak operacije. Svaki vojnik je dobio duplo više municije i dovoljno suvih obroka za 10 dana. U četiri sata ujutro, 11. juna, grupa je napustila Ugljevik, vozeći se oklopnim vozilima i kamionima preko Jugoslavije prema Prištini. Bilo je ukupno 15 oklopnih vozila i 35 kamiona u kojima je bilo 206 vojnika. Osim običnih vojnih kamiona, u koloni je bilo i nekoliko vozila za dopunu goriva i vozilo veze. Morali su da pređu razdaljinu od preko 600 km da bi stigli do odredišta. Zbog insistiranja na brzini, početni planovi za veći konvoj svedeni su na samo osnovna vozila – piše ruski istoričar za „Raša Tudej“.

Kolona je krenula napred velikom brzinom – oko 80 km/h – pošto je srpska policija oslobodila put i obezbijedila „zeleni koridor“.

– U Jugoslaviji je kolona naišla na veoma toplu dobrodošlicu. U Prištini su Srbi u prolazu zasipali ruske oklopne transportere cvijećem. Ovo je zaista bilo veoma prijatno iskustvo za trupe, ali je takođe usporilo njihov marš. Oklopni transporteri su konačno pred zoru stigli do Slatine. Srpski vojnici su ih veoma srdačno pozdravili, a zatim su im prepustili kontrolu nad aerodromom. Otprilike u 11 časova, britanske i francuske trupe su krenule ka Prištini iz Makedonije. Britanci su pokušali da iskoriste slatinsku pistu za sletanje svojih helikoptera, ali su ruski oklopni transporteri koji patroliraju aerodromom spriječili da se to dogodi – piše Norin.