Јуче се навршила 23. годишњица конфронтације између руских падобранаца и НАТО снага на аеродрому Слатина у Приштини.

Догађаји деведесетих година у Југославији често се занемарују у дискусијама о данашњим односима између Русије и Запада. Многи не схватају зашто је јавно мњење у Русији, које је благонаклоно гледало на САД и Западну Европу након распада Совјетског Савеза, одједном постало скептично према Западу.

Руски историчар Јевгениј Норин је у тексту за „Раша Тудеј“ истакао да је наивне и идеалистичке илузије многих Руса развејала НАТО агресија против Југославије 1999.

Од 24. марта до 10. јуна 1999. године, снаге НАТО-а су бомбардовале Југославију. Након великог броја жртава постигнут је мировни споразум којим су  снаге НАТО распоређене на територији Косова.

Норин пише да је за Русе то била трагедија, пошто историјски гледано Русија има јаке везе са Србијом.

– СССР се управо распао, а чеченска побуна је и даље била главна брига, тако да су Руси веома добро разумјели ситуацију Срба. Многи су тада вјеровали, а вјерују и сада, да је Русија избјегла југословенски сценарио само зато што је нуклеарна држава – пише историчар.

Многи Руси су реаговали протестима испред америчке амбасаде и дипломатских мисија НАТО земаља. Јевгениј Норин подсјећа да су неки Руси чак отишли ​​у Југославију да се боре уз Србе као добровољци.

– Као држава, међутим, Русија није била у позицији да учини било шта суштински да подржи своје дугогодишње пријатеље. Земља је покушавала да се опорави од разорне економске кризе. Домаћа политичка сцена је такође била веома напета, а војска у хаосу. Ипак, Москва је жељела да буде укључена у мировну операцију на Косову и, у идеалном случају, да добије мандат за распоређивање својих мировних снага на сјеверу Косова, гдје је живјело локално српско становништво – пише он.

Руски историчар истиче да је то био разуман план, пошто Србе није имао ко да заштити од етничког чишћења, али да је за НАТО то изгледало превише амбициозно. С обзиром на то да блок предвођен САД није био вољан да сарађује, Кремљ је одлучио да покуша да их натјера да прихвате учешће Русије.

– План је био прилично једноставан и састојао се од маневра руских трупа које су биле дио Стабилизационих снага у Босни и Херцеговини (СФОР). Комбиновани руски батаљон требало је да уђе на Косово, стигне до Приштине и обезбједи аеродром. Ово је тада требало да се користи као полуга у разговорима о учешћу Русије у међународним мировним напорима. Руски СФОР је 10. јуна добио тајна упутства да припреми 200 војника и лаких оклопних возила и маршира ка ваздушној бази Слатина у Приштини. Комбиновани батаљон руских падобранаца под командом пуковника Сергеја Павлова требало је да изврши задатак. Павлов данас обучава кадете на Руској војној академији – пише Норин.

Политички, план су израдили руско Министарство спољних послова и ГРУ, војна обавјештајна агенција, иако су постојале фракције унутар руске владе које нису подржале ту идеју. Предузете су мјере предострожности како би се спријечило било какво цурење података, и само шест особа је имало пун приступ информацијама.

– На Косову је већ била стационирана мала специјална јединица. Чинило ју је 18 војника из специјалне оперативне групе ГРУ којом је командовао Јунус-Бек Јевкуров. По договору са Србима, Јевкуров је постављен за команданта ове групе, са извиђачким задатком – требало је да спријечи било какве неочекиване појаве на аеродрому када тамо стигну главне снаге. Специјална оперативна група дјеловала је ефикасно и ненаметљиво, обављајући извиђачке мисије и држећи ситуацију под контролом, покушавајући да избјегне сукобе са НАТО трупама и борцима ОВК – написао је историчар.

Он открива и да су у међувремену у Босни биле у току припреме за планирану операцију.

– Руска ваздушно-десантна јединица организовала је војну вјежбу као покриће која им је омогућила да припреме опрему и трупе за почетак операције. Сваки војник је добио дупло више муниције и довољно сувих оброка за 10 дана. У четири сата ујутро, 11. јуна, група је напустила Угљевик, возећи се оклопним возилима и камионима преко Југославије према Приштини. Било је укупно 15 оклопних возила и 35 камиона у којима је било 206 војника. Осим обичних војних камиона, у колони је било и неколико возила за допуну горива и возило везе. Морали су да пређу раздаљину од преко 600 км да би стигли до одредишта. Због инсистирања на брзини, почетни планови за већи конвој сведени су на само основна возила – пише руски историчар за „Раша Тудеј“.

Колона је кренула напред великом брзином – око 80 km/h – пошто је српска полиција ослободила пут и обезбиједила „зелени коридор“.

– У Југославији је колона наишла на веома топлу добродошлицу. У Приштини су Срби у пролазу засипали руске оклопне транспортере цвијећем. Ово је заиста било веома пријатно искуство за трупе, али је такође успорило њихов марш. Оклопни транспортери су коначно пред зору стигли до Слатине. Српски војници су их веома срдачно поздравили, а затим су им препустили контролу над аеродромом. Отприлике у 11 часова, британске и француске трупе су кренуле ка Приштини из Македоније. Британци су покушали да искористе слатинску писту за слетање својих хеликоптера, али су руски оклопни транспортери који патролирају аеродромом спријечили да се то догоди – пише Норин.