Sanjala sam Đakovicu, moj stan kako sedim u njenu… Nije bilo sile da me spreči da se ne vratim u svoj dom na Kosovu i Metohiji koji smo pod silom Albanaca morali da napustimo 1999. godine, priča Dragica Gašić, jedina Srpkinja u tom gradu.

U svoj stan u Đakovici vratila se 2011. godine i od tada je gotovo neprekidno izložena napadima razne vrste. U posljednja tri mjeseca doživjela je tri napada, posljednji na njenu slavu, Svetog Aranđela, kad je njen dom kamenovan.

Ipak, bez obzira na svakodnevno maltretiranje, ova hrabra žena nije izgubila smisao za humor i vedar duh, jer i pored teške svakodnevnice ona zna i da se našali, a vidi se i da joj razgovor i društvo nedostaju, jer njen život se odvija između četiri zida i iza blindiranih vrata.

- Ali što su oni uporniji da me oteraju, ja sam upornija da ostanem - poručuje Dragica Gašić.

Ona se prisjeća da kad je poslije 1999. godine otišla sa Kosova i Metohije smjestila se kod brata u Smederevsku Palanku ali se, kaže, zarekla da će čim ode u penziju da se vrati u Đakovicu.

- Tako sam i uradila. Sinovi su se ljutili, posebno stariji, mislim da je i danas ljut i zabrinut ali šta su mogli sem da prihvate - priča Dragica u ispovijesti za Sputnjik.

Objašnjava da sam povratak nije bio nimalo lak jer je prva Srpkinja koja je odlučila da se vrati u Đakovicu.

Nije lako, ali ne idem nigde

- Nije bilo lako ni tada a ni sada. Sama sam po ceo dan, ne idem nigde a i kada izađem iz stana to je da bacim đubre, ili da odem po potrebne namirnice. Na žalost, iako imam radnju preko puta zgrade, Albanci mi ne daju da tu kupujem hranu, već moram da idem skoro kilometar do centra gde je i crkva da se snabdem namirnicama. Tada malo posedim u crkvi, preko puta crkve platim račune i to je sve što prošetam gradom - u kratkim crtama opisuje jedan svoj dan Dragica.

Video: Kosovo online

Po njenoj priči, u samom gradu nije zatekla gotovo nikoga od starih komšija Albanaca jer su se i oni raselili, ostao je samo jedan bračni par, i oni su je pozdravili kad se vratila – "pitali za decu, ja za njihove sinove i to je to".

- On priča na albanskom ja odgovaram na srpskom iako i on zna srpski a ja albanski. Prosto čovek ne sme od drugih Albanca došljaka ni da stane blizu mene. Tako on, tako njegova žena jer se ljudi plaše. I ja ih razumem. Sa drugim susedima nemam nikakvu komunikaciju jer oni to ne žele, a i meni nije baš puklo srce za njima, da ti pravo kažem - kaže ona.

Ne daju mi da uđem u prodavnicu

Iako Dragica ima zdravstvenih problema sa kičmom i često mora da prima injekcije, srpski zdravstveni radnici iz Osojana ne smiju da dođu u Đakovicu da je zbrinu.

- Kad krenu problemi onda odem kod sestre u njenu kuću u selo pa tamo dolaze da mi daju injekcije. Ako moram u Mitrovicu, vozi me naš čovek koga mi je dodelila Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Da nije njega ne znam šta bih i kako bih, iskreno da vam kažem - dodaje Dragica.

Jedina Srpkinja u Đakovici izložena je, naime, svakodnevnim prijetnjama: ako joj ne kamenuju kući onda joj prate kada izađe na ulicu, dobace poneki put.

Ali omiljena „zanimacija“ Albanca iz Đakovice, kako kaže, služeći se i crnim humorom jeste da joj dođu pod prozor i, što riječima što gestikulacijom, prijete da će je zaklati.

- Sad sam se i na to na neki način navikla, ako tako mogu da kažem, ali sam mnogo mirnija od kada su mi dopustili da stavim na stan blindirana vrata. Imam i sreću što su policajci u Đakovici prema meni korektni. Svaki dan me poneko od njih obiđe, uvek mi kažu da ako mi neko nešto kaže da im se obratim i ja to redovno radim. Zasad nemam primedbe na njih - napominje Dragica, uvjerena i da njena okolina vidi da je policija obilazi pa da zbog toga i ne smiju javno na ulici da joj dobacuju kao što je bilo ranije.

Srbi treba da se vrate

Dragica kaže da je i drugim Srbima iz Đakovice savjetovala da se vrate dolje u svoje stanove, ali da je strah kod njih toliki da ni ne pomišljaju na to.

- Kažu mi, kad vidimo šta tebi rade – džaba sve. Neće da rizikuju, prodaju svoje stanove i kuće za male pare, tek eto da nije bez ništa, i tu stavljaju tačku na povratak. A ja sve mislim kad bi se odvažilo bar još njih dvoje- troje da se vrati da bi se i stvari polako menjale. Mogli bismo da se držimo skupa, morala bi policija da nas štiti i vremenom bi se i naši dragi susedi navikli na činjenicu da je ovo i naš grad - uvjerena je Dragica.