Josiv Dinić iz sela Kozarnice kod Crne Trave je bio učesnik oba balkanska rata. Za iskazanu hrabrost u Kumanovskoj bici uručena mu je medalja za hrabrost.

Kada je objavljena opšta mobilizacija 1914. godine, iako je kao sin jedinac po zakonu imao pravo da se ne odazove pozivu, on je sa svojim seljanima krenuo da državu brani.

Na ispraćaju majka ga je pred nejakom dječicom i drugovima molila da ostane zato što nema muške glave u porodici koja bi brinula o njoj. On je to, teška srca i svjestan svojih roditeljskih obaveza, odbio riječima: „Male, svi možemo da nađemo opravdanje da ne stavimo pušku na rame. Mi seljaci moramo da branimo ljude, zemlju, i grobove. Gazde mogu da biraju zato što im je otadžbina tamo gde su im pare. Mi seljaci ne. Najgore je kada vam tuđin dođe na vrata. Zaboravili smo šta su nam Turci radili”.

Radovao se pobjedama na Kolubari i Ceru, ali i južnjački duboko tugovao kada je silna neprijateljska vojska nagrnula na slabo naoružanu i desetkovanu srpsku vojsku, Josiv se pred povlačenje srpske vojske preko Albanije našao u Peći 1915. Tu je ugrabio vrijeme da napiše pismo majci koje je u Kozarnicu nekako stiglo poslije tri i po godine. Ono se danas nalazi, kao i njegova medalja za hrabrost, u Muzeju u Vlasotincu. Objavljujemo ga u cjelosti.

„Zdravo male,

Evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ, iako se gine svaki čas ko da smo se orodili sas smrt. Mene nije ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju. Ali pravo da ti kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam, male, sin jedinac, pa ako se živ ne vratim nema kuj da vi rani, iako znam da i vi s’g trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško. Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali.

Mi smo s’g na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se s’g malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko taj pustinjak. Male, vodi račun od dečicu, slušaj Stojanču mojega, on je muško. Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak. Ako se živ ne vrnem kazujte im kude sam ostavil koske. Neje mi mnogo žal za mene, osvetil sam se na ove švapske ale, malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo je krvi do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale pa se povrnuše. Ko pceta su, kolko gi tepamo a oni ko da izviru iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da dojdem. Ma neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onija pilišta sama, još su nejaka za život. Kad dojde jesen koje od ranu priberete, iskopajte rupu pa krite, nemoj na zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povratimo u rat ko kuče na korito.

Pisal bi još puno, ali svi vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onaj pustinjak, ama neje mene stra od njega nego stalno mislim na vas male i na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću. S’g male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču, moju Simku i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi male t’g dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi. Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam ostavil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.”

Kad je Josiv Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umrijeti od iste bolesti na ostrvu Vido. Kada je pismo stiglo bogzna kako, poslije tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici. Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kći Simka (u dvadesetoj). Ratne golgote jedino su preživjeli Josivova žena Perka i osmogodišnji sin Jakov, kojima su najčešća hrana bili korijen slatke paprike i „mzga” (sok ispod kore bukve u proljeće).

Piše: Ljubiša Stojilković