Na današnji dan 1999. godine, za vrijeme NATO bombardovanja SR Jugoslavije, kao dobrovoljac srpske vojske , život za otadžbinu je dala Ljiljana Žikić Karađorđević.

Bila je pripadnik 125. motorizovane brigade, a poginula je u selu Ljubenić, u 42. godini života.

Ljiljana je bila jedna od onih heroina koje su bile spremne sve da izgube za svoju otadžbinu. Odlikovana je ordenom u oblasti odbrane i bezbjednosti prvog stepena.

Ljiljana je napisala pjesmu „Braniću Srbiju i kad budem mrtva“ koja je objavljena 26. aprila 1999. godine u listu „Svet“, ni sama ne sluteći da će postati njeno oproštajno pismo.

Braniću Srbiju i kad budem mrtva

I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k’o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati
ni grob mi neće reći da me nema.

Izniknuću svuda gde se miče cveće
gde vazduha ima i gde nema, tamo
za sve ću biti i za šta se ne zna
i za ono kol`ko možemo da znamo.

Stražar ću biti surovi i strašni
tuđin i lopov da stalno plaši
jer Srbin ne može da se zove robom
Srbija tu su svi vekovi naši.

Čuvaću granicu srpske zemlje moje
oprost za grumen neću dati nikom.
Moje će ruke hleb svakom da nude,
al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,
zbog njih će pogača i otrov da bude.

I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati,
ni grob mi neće reći da me nema!

Ljiljana je krvlju ispisala noviju srpsku istorija i za svoju zemlju dala ono najsvetije - život. Međutim, njen narod kao da je zaboravio.

Uspomenu na Ljiljanu, njen život i hrabrost čuva jedino njeno šestoro djece.

Ljiljana je rođena 9. marta 1957. godine u Kragujevcu kao jedno od troje djece Živka Đogovića, vozača iz Hercegovine i Milice, rođene Žikić iz sela Žabara kod Topole.

U mladosti je pohađala muzičku i baletsku školu. Diplomirala je na beogradskom FON-u i stekla zvanje inženjera organizacionih nauka.  Bila je mis SR Srbije 1978. godine.