На данашњи дан 1999. године, за вријеме НАТО бомбардовања СР Југославије, као добровољац српске војске , живот за отаџбину је дала Љиљана Жикић Карађорђевић.

Била је припадник 125. моторизоване бригаде, а погинула је у селу Љубенић, у 42. години живота.

Љиљана је била једна од оних хероина које су биле спремне све да изгубе за своју отаџбину. Одликована је орденом у области одбране и безбједности првог степена.

Љиљана је написала пјесму „Бранићу Србију и кад будем мртва“ која је објављена 26. априла 1999. године у листу „Свет“, ни сама не слутећи да ће постати њено опроштајно писмо.

Бранићу Србију и кад будем мртва

И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.

Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.

Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.

И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема!

Љиљана је крвљу исписала новију српску историја и за своју земљу дала оно најсветије - живот. Међутим, њен народ као да је заборавио.

Успомену на Љиљану, њен живот и храброст чува једино њено шесторо дјеце.

Љиљана је рођена 9. марта 1957. године у Крагујевцу као једно од троје дјеце Живка Ђоговића, возача из Херцеговине и Милице, рођене Жикић из села Жабара код Тополе.

У младости је похађала музичку и балетску школу. Дипломирала је на београдском ФОН-у и стекла звање инжењера организационих наука.  Била је мис СР Србије 1978. године.