Srpski književnik, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor rođen je na današnji dan 1937. godine u Sarajevu. Kapor važi za jednog od najtalentovanijih srpskih intelektualaca 20. vijeka.
Po završetku Drugog svjetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd. Hodočastio je po cijelom svijetu, ali se uvijek vraćao Beogradu u kojem je ostao do kraja života.
Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica. Od kako je 1975. godine objavio „Folirante” napisao je veliki broj romana i zbirki priča.
Kapor je bio autor i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova: "Bademi s onu stranu smrti", "Banket", "Valter brani Sarajevo","Džoli džokej", "Kraj vikenda"...
Bio je pisac osebujnog stila, pisao je jednostavno i zanimljivo. Autor je više od četrdeset knjiga: romana, pripovijedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze.
Veliku popularnost kod publike stekao je kroz tekstove "Beleške jedne Ane".
Njegovi romani nalaze se na listama domaćih bestselera, a najpoznatiji su: „Foliranti”, „Provincijalac”, „Una”, „Zelena čoja Montenegra”, „Hronika izgubljenog grada”, „Poslednji let za Sarajevo”, „Konte”, „Eldorado”, „Anglos”, „Ispovesti”...
Kaporove knjige prevedene su na dvadesetak jezika. Rodonačelnik je takozvane „džins proze”, a kritičari su ga proglasili „lakim piscem“.
Bio je redovni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske.
Početkom ratova devedesetih godina 20. vijeka i raspada Jugoslavije, Kapor pruža punu podršku hercegovačkom kraju iz kojeg je potekao njegov otac, kao i Srbima u BiH i Hrvatskoj u ostvarivanju njihovih prava.
Momo Kapor ostaće upamćen kao pisac čije knjige se čitaju "naiskap", kao slikar i kao novinar zbog čijih su kolumni kupovane novine.
Umro je 3. marta 2010. godine u Beogradu.
Na dan godišnjice rođenja Mome Kapora, donosimo odlomak iz romana "Una“.
Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila...“ I: – „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“.
Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u „Esplanadi“.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka „?“ i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila...“ I: – „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena...“ Ušao je u amfiteatar i kazao: „U našoj avangardi...“ Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi gals. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!“ – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?“.
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem „Cabochard“ na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli („Hvala što ne pušite!“ – a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa."
